Pre mnogo godina, u mladosti Famoznog, subota je bila dan za takozvanu kulturu. Pet dana u nedelji Famozno je bilo posvećeno (para)političkim temama i razmatranjima pravaca razvoja političkog sistema kleptokratskog burazerskog pluralizma, subota je pak bila posvećena osvrtima na knjige, filmove i pozorišne predstave koje sam smatrao bitnim.
Društveni ambijent je u međuvremenu postao takav da bih - kad god bih zašiljio pero da napišem nešto na kulturne teme - sam sebi zaličio na one sumašedše propovednike s Tajms skvera koji pozivaju na pokajanje i najavljuju kraj sveta.
Ova subota je presedan posvećen kratkom osvrtu na knjigu (studiju) mog prijatelja Novice Milića naslovljenu „Jagnje iz bezdana“, a objavljenu kod malog, ali agilnog „Faktum izdavaštva“. Tema studije je fenomenologija rata i uopšte i onog u bivšoj Jugoslaviji, čiju smo tridestogodišnjicu nedavno svečano obeležili.
Ono što „Jagnje iz bezdana“ smešta na beskonačnu udaljenost od mnoštva uradaka na sličnu temu jeste trezvenoumni pristup fenomenu i rata uopšte i rata u eks-Ju. Iz prve ruke znam - ponešto iz knjige je procurilo u javnost - da se Milićeva knjiga nije dopala delu antiratnoga lobija, a slutim da će se još manje dopasti ratnim huškačima. Potražite „Jagnje“ - ali ne na ražnju, nego u knjižari - pa se sami uverite zašto.
Ukratko prepričano, Milić smatra da je paničarski pristup ratu - bio on ratnohuškački ili antiratni - u osnovi pogrešan i da „maši“ suštinu stvari, ponajpre zato što su ratovi neizbežni, što će reći da ih ni ratni huškači ne mogu pokrenuti bez odobrenja „odozgo“ - onog gornjeg „odozgo“, ne ovog donjeg - niti ih antiratni aktivisti mogu sprečiti kilavim protestima. (Ovo je deo koji se neće svideti antiratnicima.)
Rat je, smatra Milić, savladavanje mentalne inercije i prekompozicija političke stvarnosti nasilnim sredstvima, a njegov ishod je usko povezan - u stvari uslovljen - „održivošću“ (ne nalazim boju reč) teorijske osnove i interpretacije ratovanja, a ne premoći u svijetlim oružju i ljudstvu. Sledi deo koji se neće dopasti ratnim huškačima. Srbija je bila unapred osuđena na poraz - iako je raspolagala napred pomenutim premoćima - iz dva ključna razloga. Razlog 1. resantiman, tj. „neprestano ponovno doživljavanje nekoga pređašnjeg nelagodnog osjećaja; bolno sjećanje koje pobuđuje želju za osvetom“ - koji je najlošiji zamislivi ratni savetnik - i 2. strateška temporalna greška.
Svi su ostali učenici eks-Ju rata - koji po Miliću dele uzročnu iako ne i posledičnu odgovornost sa Srbijom - ratovali za budućnost svojih državica, dočim je Srbija, po svom starom običaju ratovala za prošlost, što će reći protiv realnosti. Nakon svega nije nastupio mir, nego prekid vatre, varljivo primirje ispod koga tinjaju nerazrešena neprijateljstva, a tokom kojeg Srbija, osim usual suspects neprijatelja stvara i nove, ne pomišljajući da se izbori sa svojim najvećim neprijateljem, resantimanom, protiv koga ne samo „mig 29“ nego ni „mig 290“ ne mogu ništa.
NE PROPUSTITE
