Ima možda i dve nedelje otkako sam odgledao film „Toma“, ali sam strpljivo čekao da se potrevi neka tmurna subota, dan za kulturu, posle koje će osvanuti tmurna nedelja, najtužniji dan, pa da tek onda napišem amatersku recenziju filma.
Po mom amaterskom, filmofilskom mišljenju, „Toma“ je najkompletniji srpski film „ikada“, što rekle novindžije. Jeste to tzv. bioskopski film - dakle film snimljen s namerom da bude masovno gledan - ali to je film koji je gledan (i koji će biti gledan) s jakim razlogom - pride i sa uživanjem - što u Srbiji nije uvek slučaj.
Film, naime, ne bi smeo da bude istorijska čitanka, još manje sociološka studija, ponajmanje seosko-filosofski traktat, a u Srbiji su filmovi (i TV serije) prečesto bili negledljiva (i nesvarljiva), ali ipak masovno gledana mešavina svega toga.
Srpski filmski i serijalni hohštapleraj funkcionišu na sledeći način. Odabere se neka velika, opštenarodna, istorijska tema - Stefan Nemanja npr. - državne institucije i sponzori onda odreše kesu, preostaje samo da složna braća amaterski smandrljaju tupavi uradak i eto im slave, para i masovne (prinudne) gledanosti.
Setite se samo kako je dežurni policaj na drugom programu RTS vrteo pendrekom i subverzivcima koji bi se drznuli da promene kanal pretećim glasom govorio: „Ne gledaš Stefana Nemanju, a?“ Setite se i kako je direktor RTS Bujke plebiscitarno mišljenje svih Srbija, srpskih zemalja, čaršija i mahala odbacio samouverenim stavom da je to odlična serija. Jeste da se posle te izjave, umesto na klozetsku dasku, posro sam sebi na glavu, ali nije mu bilo prvi put, a i čast serije spasena.
Kad kažem da je „Toma“ najkompletniji srpski film, hoću da kažem da tu nisu dobri, čak odlični, samo scenario, režija i gluma - te stvari često budu dobre - nego i sporedne, na prvi pogled neupadljive, ali za uverljivost filma vrlo bitne stvari kao što su rasveta, fotografija, scenografija, pa čak i kostimi, što je u srpskoj kinematografiji ravno čudu, za koje se nadam da će se ponavljati.
Okanimo se tehnikalija i pređimo na „meritum stvari“. Biografija Tome Zdravkovića sama po sebi je filmična, ali filmičnost biografije nije nikakva garancija za kvalitet filma. Autorska ekipa nije krenula starom stazom grešnika diletantske ekipe Stefana Nemanje; nije se Tomina ekipa oslonila na Tominu harizmu, nego je umetnički i tehnički krajnje uverljivo rekonstruisala vremenski i prostorni ambijent, tj. kontekst u kome je Toma Zdravković živeo, pevao, tugovao i pio.
U vremenima poput ovog u kome živimo, ličnost poput Tome Zdravkovića - bez obzira na to koliko bila talentovana, bez obzira na to što bi imala brojnu publiku - apsolutno je nemoguća, a usuđujem se reći da bi Toma Zdravković - kad bi bio u situaciji da bira - sa indignacijom odbio da bude Toma Zdravković u ovom razvaljenom mačjem jebalištu po kome ludi jebu zbunjene. Prekardaših. Nastavak recenzije u ponedeljak.
NE PROPUSTITE
