Šta će doneti kodeks o ponašanju i međusobnom ophođenju poslanika?
Da li ćemo konačno biti svedoci kultivisanijeg, kulturnijeg komuniciranja i komuniciranja sa uvažavanjem i poštovanjem političkih neistomišljenika?
Da li ćemo doživeti da skupštinska govornica ne liči na odvratne rijaliti programe?
Pošto u Skupštini praktično nema opozicije, poslanici svoje "otrovne strele" nemilosrdno preko malih ekrana šalju onima koji su van skupštinskih klupa.
A tek njihovi politički protivnici, s obzirom na to da ih nema u Skupštini i za njih kodeks ne važi, još su brutalniji, koriste sve moguće načine da bi oblatili vlast, okrivili ih za sve i svašta i o njima izgovorili što više gadosti, uvreda i prljavština.
Na meti je uglavnom predsednik države, poneki ministar, članovi Vučićeve porodice, a posebno njegov stariji sin.
U tom obračunu koriste se sva sredstva, što deluje poprilično jadno.
Ranije, dok nije bilo mobilnih telefona s kamerama, da bi vas neko slikao morao je da ima foto-aparat, da zna njime da rukuje i da mu neka laboratorija izradi fotografije.
Nova vremena donela su i nove mogućnosti.
Sada svako može da vas uslika, a da to i ne znate, da tu fotografiju objavi na društvenim mrežama ili u tabloidima. Postoji hiljadu načina da vas na fotografiji ulepšaju, da vam nekoga dodaju na slici, da vam skinu bore, oduzmu ili nabace neki kilogram i da uz fotografiju napišu šta god hoće.
Dok svetom nisu ovladale moderne tehnologije, oni koji su voleli da budu poznati i viđeni, snalazili su se na razne načine.
Sigurno ste čuli za onu legendarnu priču u kojoj neki anonimni momak, da bi osvojio svoju devojku, zamoli Dragana Nikolića, koji je često sedeo u toj kafani, da mu priđe i kaže: "Druže, vidim da si s devojkom, ne bih da vam smetam, javi se kad imaš vremena da se vidimo". Momak samo odmahne rukom i požali se devojci: "Ovaj glumac me stalno smara, hoće da se družimo, a ja nemam vremena".
Mogu da zamislim s koliko nepoznatih ljudi su se dosad slikali Dragan Džajić ili Zdravko Čolić.
U knjizi "Derbi" objavio sam jednu zanimljivu pričicu, koja datira iz devedesetih godina prošlog veka, a ima sličnosti sa onim što se sada dešava i što se pripisuje predsednikovom sinu i ministru policije Aleksandru Vulinu. Njih je neko uslikao s vođama nekih navijačkih grupa i te fotografije su završile u pojedinim opozicionim medijima koji postavljaju pitanja otkud oni u tom "sumnjivom" društvu.
Čitajući to, setio sam se šta se meni svojevremeno desilo i kako sam i ja mogao da se nađem u nebranom grožđu.
Posao sportskog novinara bio je takav da sam mnogo vremena provodio na igralištima, u halama, kafanama i kafićima, koji su tih godina masovno počeli da se otvaraju u prestonici.
Na nekoj nižerazrednoj utakmici foto-reporter lista Sport slikao me je i napisao da s drugarima pratim utakmicu i ugovaram goste za emisiju "Treće poluvreme", koju sam u to vreme vodio na Studiju B.
I ništa tu ne bi bilo čudno da pored mene nisu sedeli čuveni Mita iz FK Bežanija i Radoslav Trlajić, poznat kao Bata Trlaja, i još neki momci.
Sretao sam ih na raznim mestima, a u više navrata igrali smo mali fudbal u balonu u Južnom bulevaru.
Nisam im znao imena, ni čime se bave.
A ko su momci na slici u novinama pored mene, saznao sam posle mnogo godina kad sam njihove fotografije video u čituljama i shvatio ko su oni...
Sreća moja da u to vreme nije bilo društvenih mreža, interneta, tabloida...
Možda bih i ja bio proglašen "opasnim" i sumnjivim, upetljanim u poslove kojima su se bavili ovi momci, koji su kasnije upucani u mafijaškim obračunima...
NE PROPUSTITE
