U Srbiji je sve tradicionalno drljavo, u stvari mnogo gore nego što bi moralo biti zato što Srbija - svih boja - uvek hoće više (brže, jače, bolje) nego što realno može bit.
Jedan od mnoštva razloga - a ima ih bezbroj - zašto je to tako je neodustajna privrženost Srba (svih vremena i boja) pojavama koje sam kao kuhinjski politički filozof nazvao ekstremistički seljački idealizam i njegova rođena sestra, moralna panika.
Da bih to objasnio i uputio vas u „meritum stvari“ (cit. M. M. V.), poslužiću se jednim stripom (Mirko i Slavko) i jednim filmom (Linkoln). Strip serijal Mirko i Slavko pao je u zaborav, ali poetika tog stripa nastavlja da živi u srpskim politikama i parapolitikama (praktično svih boja). Ukratko: Mirko i Slavko su bili dva dečaka partizana, junaci bez mane i straha, iskrpljeni, ali čisti, lepi, pravedni i pošteni, koji na dnevnoj bazi ko od šale ubijaju divizije ružnih, zlih, prljavih, krezavih Nemaca, četnika, ljotićevaca i ostalih neprijatelja i njihovih saradnika.
Ironija istorije udesila je tako da - nekako u vreme kad su Mirko i Slavko prestali da izlaze - u Srbiji političke stvari u svoje ruke preuzmu dilberi kojima je komandant Mirkovih i Slavkovih karadušmana Draža - Mihailović, ne Petrović - bio draži od Mirkovih i Slavkovih vrhovnih komandanata, Tita i partije. Mirkova i Slavkova, međutim, poetika/politika nije se promenila, samo je postala višepartijska.
Prva demokratska vlada, na čelu sa Ðinđićem, učinila je pokušaj da napravi iskorak iz začaranog kruga revanšizma i da razbije čemernu sliku sveta na kojoj su na jednoj strani Mirko i Slavko (bilo koje boje), a na drugoj ružni, prljavi i zli izdajnici, takođe bilo koje boje.
Ðinđiću se srpski narod (svih boja) revanširao tako što ga je postavio pred jednočlani streljački stroj. I to plebiscitarno. Čast onim pet ili šest procenata koji su razumeli da Ðinđiću namera nije da vlast iskoristi da bi se domogao aviona i kamiona, nego da bi stvari promenio nabolje za sve.
Eto, uzgred, zašto posredno, preko Kurira i Jelene Trivan, Vučiću već godinama poručujem da udari brže, jače, bolje, da ne žali i da se lati goveđe žile ne bi li „građanskoj Srbiji“ batinama iz dupeta u glavu uterao poznanije da je alternativa njemu, AV-u, liberalno-demokratska politika, a ne bleda, kilava kopija njegove narodnjačke politike.
Vučiću ne pada na pamet da me posluša, udara odmereno, nežno i u toj stvari ga razumem, za koji qwrz bi radio u korist sopstvene štete, u njegovom je najboljem političkom interesu da opozicijina politika ostane ovakva kakva je, u dlaku ista kao njegova, samo mnogo sporija, kilavija i lošija od njegove. A ja bih dodao i mnogo gluplja.
Silazimo dublje u srce tame. Ako su već Vučićeva i opoziciona politika suštinski iste - a ja tvrdim da su iste, uz napomenu da ima i gorih - Guzijanova i Mlađanova npr. - gde je tu onda izbor? E, u tom grmu leži zec. Izbor nije politički, nego moralni. Ali prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
