Prošao je i referendum. U nedelju su građani i građanke Srbije izašli na birališta u ne toliko velikom broju i izrazili svoje mišljenje o, za većinu, nejasnom referendumskom pitanju, o kom je u javnosti mnogo debatovano, a čini se da je svaka debata izazivala dodatne nedoumice, otkrivala nove nejasnoće i podizala različita pitanja. Neki su govorili da se na referendumu odlučuje o sadašnjoj vlasti i načinu na koji Vlada vodi zemlju, neki da se radi o nastavku ili stopiranju evropskih integracija, neki da se izjašnjavamo o tome da li želimo „Rio tinto“ u Srbiji, a gotovo niko o suštini referendumskog pitanja i načinu na koji će ubuduće biti birane sudije.
Činilo se da vlast baš nije preterano zainteresovana da organizuje pravu kampanju za DA, iz njenih redova čuli su se prilično glasni pozivi da se na referendumu glasa za NE, a opozicija je pokazala nivo nezrelosti kakav do sada nismo imali prilike da vidimo.Nakon što je odlukom da bojkotuje prošlogodišnje parlamentarne izbore ostala van svih institucija, van sistema odlučivanja i van procesa kontrole izbornih procesa, među njima i ovog referendumskog, opozicija se opredelila za veoma zbunjujući scenario, nejasan njihovim biračima i veoma neodređen čak i unutar pojedinačnih stranaka, a posebno u okviru opozicionog bloka.
Deo opozicije opredelio se da glasa za NE. Bez jakih argumenata osim onoga da treba biti protiv zbog toga što promene predlaže vlast (u korpusu pojedinih proevropskih opozicionih stranaka) ili zbog toga što novi ustav pišu strane ambasade (u korpusu nacionalističkih stranaka), ova kampanja bila je usmerena uglavnom protiv ostalih poteza aktuelnog režima i imala je vrlo malo dodirnih tačaka sa predloženim promenama Ustava.
Drugi deo opozicije, takozvana bojkot opozicija, opredelila se za već oprobanu gubitničku strategiju bojkota, tačnije ignorisanja izbornog procesa, opciju koja je već na primeru parlamentarnih izbora pokazala da nema ni rezona, ni političkog logičnog obrazloženja, ali ni rezultata. I ovaj put oni su se nisu opredelili da bojkotuju izbore, nego da ih prosto ignorišu, jer bi kampanja bojkota podrazumevala da se ide po Srbiji, aktivno građanima objašnjava zbog čega ne treba da izađu, da se organizuju kontrolori koji bi prikupljali dokaze o neregularnostima tokom procesa glasanja, drugim rečima, da se aktivno radi na tome da na referendum izađe što manji broj ljudi, kako bi se potom njegov legitimitet doveo u pitanje.
Umesto toga, bojkot stranke su se opredelile za potpuno ignorisanje realnosti, pretvaranje da referendum ne postoji, pod nemuštim izgovorom da ga je raspisala nelegitimna Skupština Srbije, ista ona koja će raspisati beogradske izbore za nekoliko nedelja, ali tada, pretpostavlja se, ta ista Skupština neće biti nelegitimna jer će na tim izborima ove iste opozicione stranke rado učestvovati. Baš kao što će učestvovati i na parlamentarnim izborima, iako se ništa od izbornih uslova koji su onemogućavali izlazak prošli put nije promenilo. Sada isti oni koji su sve koji su se samo usuđivali da postave pitanja u vezi sa strategijom bojkota nazivali Vučićevim plaćenicima koji izlaze na Vučićeve izbore pod Vučićevim uslovima i sami izlaze na iste te Vučićeve izbore pod istim tim Vučićevim uslovima, a jedina razlika je u tome što smo u međuvremenu izgubili dve godine.
Postavlja se pitanje ko je zbilja protiv Vučića?
NE PROPUSTITE
