Ne gledam odavno Utiske nedelja, ali do mene dopiru neki odjeci i reagovanja, tako mi je juče neko odjeknuo i reagovao da je Boškić Obradović, prezidencijalni kandidat takozvanog patriotskog bloka (samo im Simo Spasić fali), žestoko napušio JexSa Tadića.
Pre, međutim, nego što ga je napušio, sva trojica privedenih u Utisak - sleva nadesno Radomir Lazović, Tadić i Obradović - postigli su visok stepen saglasnosti da su đeneralove šanse praktično minimalne ili nepostojeće. Saglasan sam s mišljenjem uglednih utiskivača, doduše, iz sasvim suprotnih razloga, o kojima ću drugom zgodom. Sada prelazimo na meritum napušavanja. Pre, međutim, nego što zađemo u sitnija crevca, nije zgoreg pomenuti podastreo senzacionalistički naslov iz žutare Alo. Čisto da osetite atmosferu. Boško Obradović unakazio Tadića, opšti haos u studiju! Grmi Alo. A Boškić dosoljava. Klečali ste, kaže, u Srebrenici, priznali nepostojeći genocid, zato vas je narod smenio.
E pa, neće biti. Tadića nije smenio nikakav narod - koji uostalom postoji samo u Boškićevim tlapnjama - nego osamdesetak hiljada Tadićevih simpatizera i glasača, belih listića, Čiča Gliša i Baba Kurana koji su bili zdravo nezadovoljni stanjem stvari - koje fakat nije bilo dobro - ali koji nijednog trenutka nisu izvršili pritisak, organizovali proteste pred prezidencijalnim konakom ili JexSu podastrli spisak sa taksativno nabrojanim stvarima koje mora menjati.
Beše to nekako oko kobnih izbora 2012, na kojima su jedini ozbiljni protivkandidati Tadiću bili Tonga Nikolić i Visoki Vučić. Oni su, ljudi, osvojivši vlast krenuli da sprovode drevni program svoje stranke - takozvanu narodnu državu. Nije tu bilo laži, nije bilo prevare. Možda program narodne države ne odgovara svima - naročito tankoćutnicima iz Euromahale i krugova dvojke - ali je legitiman. Kod jednog gazde su i nož i pogača, i visak i mistrija, ključevi od kase, ambara i magacina brašna i zejtina. Pa dok gura, gura.
Ja JexSu ne zameram što je klečao u Srebrenici - ako je klečao - i što je priznao (da li je baš priznao) nepostojeći genocid. Tu Boškić (po običaju) greši. Nije narod smenio Tadića nego je Tadić politikom dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane, neradom, demokratskostranačkim lopovlukom, kerebečenjem, odustajanjem od reformi, špricanjem kokoški i glumatanjem narod doveo u stanje nihilističke otupelosti, identitetskog prenemaganja i presipanja iz šupljeg u praznog. Ukratko - straćio je - uz obilato sasluživanje prezidencijalnih parazita - ionako slabašnu nacionalnu energiju.
Ima tu jedna stvar koja me poodavno kopka. Da li bilo ko od prezidencijalnih kandidata - a tušta ih je i tma - sa niskom jednocifrenom podrškom zaista misli da će imati neke šanse u odmeravanju snaga sa Vučićevom stranačkom mašinerijom, ili samo „hrane mesto“ za neke buduće izbore, ili se - što ne isključujem - nadaju dolasku one neočekivane sile koja dolazi niotkuda i rešava stvar.
NE PROPUSTITE
