U obilju sumanutih ideja na temu kako strmopizditi nekog od srpskih tirjana - naravno, bez po muke i bez mrdanja dupetom - jedna od najimbecilnijih je ideja da će „podrška“ ove ili one ugledne ličnosti (ovoj ili onoj stranci) dovesti do stampeda glasača na birališta.
Evo zašto je ta ideja imbecilna. Očekivati da će ugled - ponekad i „ugled“ - ove ili one ličnosti namaći glasove u zemlji u kojoj je - idemo hronološkim redom - Branku Radičeviću, zvanično najvećem srpskom pesniku, zabranjen ulaz u Srbiju „da ne bi kvario omladinu“ (Branko nikada na tlo Srbije nije kročio), u kojoj je jedini srpski filozof evropske reputacije Brana Petronijević umro u bedi, a obnovitelj srpskog jezika i tvorac književnog stila Slobodan Jovanović u izgnanstvu, u kome umalo nije umro i najveći srpski pisac (ako ne računamo uvoznog Andrića) Miloš Crnjanski, vaistinu je imbecilno.
Kako iz priloženog vidimo, biti u Srbiji ugledan (s razlogom) pre je opasnost po život nego politički kapital. Sasvim je druga stvar sa bezrazložnim uglednicima - a legion im je ime - koji su, na qwrz, uvek uz tirjanske skute. Duplo golo.
Politička slabovidost na granici slepila zajednička je i Beogradskom Slavskom Kitaj Gorodu i prestoničkoj euromahali. Lepo se to videlo onomad kad je jedan od uglednih pretendenata na presto Varoši Beogradske - ili pretendentov ugledni zanosač muda, da ne grešim dušu - ne bi li se uvukao u dupe antivučićevske javnosti (pred kojim je gužva ko pred kovid ambulantama) blagoizjavio da će, čim se uspentra na vlast, spomenik Stefanu Nemanji premestiti u - Marinkovu baru.
Budući da ja nisam ostareli hipik iz Manježa, nemojte od mene očekivati ljudskopravašku tiradu o krugodvojkaškom potcenjivanju prigradskih naselja. Marinkova bara - u kojoj nikad u životu nisam bio - najverovatnije jeste jedan od nekoliko beogradskih slumova, ali u urbanističkom smislu ipak nije skladište sekundarnih spomeničkih sirovina.
U političkom pak smislu - jedinom relevantnom za gradske izbore, izbore uopšte - Marinkova bara je nešto mnogo više. Jedan glas iz Marinkove bare vredi koliko i glas sa Vračara. U stvari, vredi mnogo više, jer glasovi sa Vračara - ukoliko meteorološki uslovi ne zadovoljavaju njihove visoke standarde - ne dižu dupeta da bi otišli na biračko mesto, dočim glasovi Marinkove bare masovno izlaze. I - šta. Kad se izbori završe, prebroje se glasovi. Podvuče se crta. Pa kom opanci, kom obojci. Tako se Marinkova bara osveti krugovima dvojke i većinom glasova nametne svoj ukus.
Apropo Stefana Nemanje. Nipošto ga ne treba izmeštati s lokacije na kojoj je podignut. Jednom zasvagda treba prestati s prekrajanjem istorije promenama imena ulica i rušenjima i izgradnjama spomenika. Ako nameravamo da uopšte imamo budućnost, moramo prihvatiti sadašnjost, a ne klepati prošlu budućnost, što se sa Stefanom Nemanjom pokušalo.
NE PROPUSTITE
