Tema naše današnje kolumne su korist i šteta od istoricizma za istoriju i život. Da ne bih traćio karaktere, o tome šta je istoricizam se obavestite na Vikipediji. Mi imamo preča posla. Sigurno ste čuli - naročito ste to mogli čuti devedesetih - kako je „svaka taraba u Srbiji starija od najstarije građevine u Americi“.
Niko ne voli starost svoje zemlje i svog naroda (najstarijeg) kao Srbi koji, opet, uopšte ne vole da budu lično stari. Evo, recimo, Bogoljub Karić je - nakon konsultacija s lekarom i farmaceutom, kojom zgodom je saznao da su mu krvi sudovi dobro očuvani - odlučio da se zakonski podmladi za dvadeset godina, tako da se ubuduće ima smatrati da je rođen 1974.
Kao što se Karić administrativno, da ne kažem baš muljatorski, podmladio, srpske pseudoelite Srbiju veštački prave matorijom nego što jeste. Napomena: Pisac ne misli na Srbiju kao geografski pojam nego na Srbiju kao labavo povezani niz političkih zajednica od kojih je - paradoksalno - (u svom vremenu) najsavremenija i najmodernija bila upravo ona najstarija, čiji će utemeljitelj - ako Vladeta Janković osvoji vlast u varoši beogradskoj - završiti u Marinkovoj bari.
Ali viđite sad vraga. Kad bi se neki naš historik prevezao vremeplovom u prošlost i usudio se Stefanu Nemanji reći da je carstvije njegovo u stvari „srpska država“, taj se ne bi dobro proveo, u najmanju ruku bi mu sledovalo smuđenje brade. To stoga što je Carstvije Stefanovo bilo njegova privatna svojina.
Sva su ondašnja carstvija bila takva. „Naši narodi“ u to doba nisu imali nikakvu tržišnu, kamoli političku vrednost. Svi društveni odnosi su bili lični, a kako je to izgledalo, i o tome se obavestite na Vikipediji. Duga priča.
Istoricistički mit o neprekinutoj protežnosti srpske državnosti od Stefana Nemanje - neki dilberi tvrde od Adama - do današnjeg dana imao je pogubne posledice na srpsku istoriju i život. Da ne bude zabune, takvi mitovi su iz pragmatičnih državnih razloga ispredani u svim modernim nacijama, ali isključivo za školsku decu, omladinu i pesnike.
Nikome - bar nikome da znam, bar nikom pametnom - nije padalo na pamet da od toga pravi državnu politiku tipa „ako je to već bila naša država u 13. veku, zašto ne i bila i sada“. Rečeno - učinjeno. Srbija je šezdesetak godina restaurirala Carstvije Dušanovo i na kraju - uz gubitak 60% populacije - ostala i bez Srbije.
Baš tako. Od 1918. do 2006. godine - dugo je to vreme - Srbija jednostavno ne postoji. Naravno, sve vreme postoji kao geografski pojam, ali geografski pojam nije međunarodnopravni legitimitet.
Pisac hoće da kaže da problemi u kojima se davimo nisu posledica starosti naše države, nego njene mladosti. Republika Srbija će, ako bog da, tek 2024. postati punoletna.
Pisac još hoće da kaže da sranja u koja srljamo nisu posledica staračkog, nego mladalačkog ludila.
NE PROPUSTITE
