Izgleda da će glavni politički hit ove nedelje biti pojavljivanje JexS-a Tadića u „Hit tvitu“ u društvu Ane Brnabić i Ivice Dačića, koje je izazvalo poveliku moralnu paniku i grdno ibretenije u Euromahali i Krugovima dvojke. Ko biva... Kakav blam... Kakvo nisko padanje. Itd.
Pre nego što zađemo u sitnija crevca teme naše današnje kolumne, vratimo se načas na jedno drugo JexS-ovo TV gostovanje - ono kod moje neznatnosti u „Crvenom kartonu“ - kojom zgodom je Tadić u neobaveznom ćaskanju pred početak snimanja moju neznatnost obavestio da su na bečkim pregovorima s prištinskom delegacijom Koštunica i Co. bežali po hodnicima i sakrivali se po budžacima da se slučajno ne bi sreli sa albanskim pregovaračima i time bili dovedeni u nesrpsku situaciju da se s njima rukuju.
Čaršijska seljačko-cincarsko-kalburska „etika“ to tumači kao „principijelnost“, kao decidirano odbijanje svakog kontakta sa separatistima, moja pak neznatnost to tumači kao uvređenost seosko-cincarsko-kalburskih nevesta, kao žensku polnu organizovanost i paničan strah s bilo kim ko nije - MI (jebo ja nas).
„Principijelno“ doći na pregovore u Beč s namerom da otcepljene Albance ubediš da se vrate pod tvoj suverenitet, pri tom nemati muda (i obraza) da se rukuješ sa otcepljenim delegatima, osim što je verna slika slaboumnosti srpskih politika (svih boja) istovremeno je i recept za propast, opevanu u Dodikovoj omiljenoj numeri „Ne mere nam niko ništa, jači smo od sudbine“.
Verovatno ste svi videli na televizorima da su samo sedam osam dana od početka ratnih operacija u Ukrajini Ukrajinci i Rusi seli za pregovarački astal, kojom zgodom su se i rukovali. Ne baš srdačno. Ali su se rukovali. Kalburi i za to imaju keca u rukavu, u stvari dva. Evo jednog: jeste, ali Ukrajinci su u stvari Rusi. Evo i drugog: ako i nisu Rusi, ipak su Sloveni, a Albanci su Šiptari. Jaka argumentacija, nema šta.
Sad sledi pitanje od bezbroja sendviča: Ako već srpske delegacije ogorčene kosovskom otcepljenošću principijelno odbijaju da (osim u prisustvu trećih lica, tj. sila) razgovaraju i da se rukuju sa Albancima, zašto Srbi (svih boja) odbijaju da razgovaraju (i da se rukuju) sa Srbima druge političke boje.
Kalburi i za to imaju spreman odgovor, u stvari dva: 1. zbog srpskih podela i 2. zato što nismo postigli nacionalno jedinstvo. Ti nas odgovori dovode do grma u kome leži rogonja maskiran u zeca. Pod famoznim „nacionalnim pomirenjem“ - kao mehanizmom prevazilaženja podela - i „nacionalnim jedinstvom“ pozivari na pomirenje (svih boja) podrazumevaju da svi oni s kojima bi (šatro) da se pomire prihvate pomiriteljeve svetonazore, politike, etike, estetike i poetike, posle čega sledi krkanluk, vatanje u kozaračko kolo i uturanje prstiju u bratska dupeta.
Kao što iz svakodnevno priloženog vidimo, to tako ne ide. I neće ići. Nacionalno se pomiriiti, to znači pomiriti se s različitostima, a nacionalno se ujediniti znači postaviti opšti interes iznad partikularnih. Prekardaših. Nastavak u sledećem broju.
