Kroz Vajber, moj prozor u svet, preksinoć mi ulete zanimljiv video-klip, koji - iz razumljivih razloga - nije postao „viralan“ u široj javnosti. Na klipu se vidi prizor sličan - samo sa obrnutim predznakom - prizoru koji smo onomad videli u klipu iz bosanske pripizdine na kome ona prošošna popurenda poziva verni narod da triput s ljubavlju usklikne „ura“ za Ramzana Kadirova.
Razlog naprasnog zbližavanja svetosavlja i islama bila je činjenica da se g. Kadirov bori rame uz rame s Putinom protiv supremacije Zapada, globalizacije, satanizacije, itd., a u daljoj perspektivi i za povratak „našeg“ Kosova.
Ako slučajno pogledaju klip koji napred pomenuh - i ako hoće da ostanu dosledni - bosanska popurenda i njegovi parohijani će morati da s ljubavlju uskliknu i triput „ura“ za Denisa Prokopenka, komandanta ozloglašenog neonacističkog puka Azov - inače s pravom ozloglašenog, to je valjda jedina stavka putinovske propagande koja nije halucinacija ili masna laž - koji se žestoko bori protiv srpskih prijatelja Putina i Kadirova. Ne nužno tim redosledom.
Naime, na inkriminsanom klipu se lepo vidi (i čuje) kako palkovnik Prokopenko slavoslovi o Mladićevom junaštvu i viteškim delima. Šta je tačno komandant pričao, to ne znam, davno beše kad sam učio ruski, u stvari crkvenoslovenski (zašto crkvenoslovenski, a ne ruski, objasniću kasnije da bih upotpunio sliku o sveopštem apsurdu).
Štagod, međutim, palkovnik govorio o Mladiću, govorio je u superlativima, govoranciju završio usklikom „da zdravstvujet Ratka Mladić“, a legionari su unisono triput uskliknuli „živelsja Ratka“. Razlog zašto su klicali Ratka a ne Ratko takođe spada u domen apsurda. Većini, naime, pripadnika ultranacionalističkog ukrajinskog puka Azov maternji jezik je ruski, a ruska fonetika „O“ izgovara kao „A“.
Ako pogleda klip, likovna sekcija ovdašnjih putinofila bi mogla doći u napast da na ikonostasu u Njegoševoj pored sprej ikona Mladića i Putina doslikaju i pukovnika Prokopenka, što ne bi naišlo na topao prijem u ruskoj ambasadi, a najverovatnije ni na Najvišem mestu. Muka živa.
Sledi zabavni deo - priča o tome kako sam umesto ruskog dve godine učinio crkvenoslovenski. Evo kako je to bilo. Sredinom šezdesetih godina u SFR Jotu se u provincijskim osnovnim školama uglavnom učio ruski. Problem je bio što nije bilo dovoljno kadra - mnogo škola, malo diplomiranih rusista - pa su ruski jezik predavali svakojaki priučeni nastavnici.
Meni i mojim školskim drugovima zapao je predratni učenik bogoslovije, koji se uključio u napredni pokret i po logici „ruski-crkvenoslovenski - sve je to slovenski“ postavljen da predaje ruski, u stvari crkvenoslovenski. Koji bih bezbeli perfektno savladao da se u sedmom razredu nisam preselilo u Užice i dopao šaka diplomiranom rusisti - pride žestokom rusofilu (možda i informbiroovcu) - koji se zgranuo kad je čuo kako pričam. I jbg, crkvenoslovesnki zaboravio, a ruski nisam naučio.
NE PROPUSTITE
