U političkoj filozofiji gornjim naslovom se označavaju zakasnele nacije „koje se po inerciji pređenog puta - a uprkos formalnoj promeni pravila igre - uvek iznova vraćaju na stari, poznati kolosek, po kome su se društvo i država dugo kretali“. Citat: Milan Subotić.
Neka društva naprosto nemaju potencijal za promenu pravila igre od autokratskih ka demokratskim - jedno od takvih je na primer rusko - neka opet, poput našeg, imaju potencijal (o tome drugom zgodom). Ali imaju i peh da imaju nakaradne elite kojima demokratizacija i instutucionalizacija otimalju ljeb (bez motike) iz usta, pa u pogodnom momentu raznoraznim marifetlucima vrate stvar na fabrička podešavanja.
Šansa da Srbija promeni murdarski sporedni kolosek i napravi kvalitativni skok napred, prokockana je marta 2003, drugu zadugo nećemo dobiti. Zašto je (i kako) šansa prokockana, to možete pitati opozicionog kandidata za velekasabskog lordmairea, Vladetu, koji je bio u blizini glavnog prokockavača, možda on zna neke detalje.
Ali to je prosuto mleko. Hajde mi da vidimo šta ima u postizbornoj čabrici. Eh, šta ima. Desni opanci su podeljeni, preostaje da se podele obojci, tj. poslanička, ministarska i njima slična mesta. Ali i o tom potom. Bolje je da razmotrimo šta su rezultati izbora „poručili“ Srbiji.
Evo šta: Srbijo - kažu izbori (a malo ko to čuje) - ovo su tvoji trenutni dometi, za sada bolje ne možeš, crnje i gore i te kako možeš, jer ti, što reko Ćosić, „možeš i ono što ne možeš“. Da će Srbija moći gore, dokaz je parlamentarizacija ekstremno desnih stranaka, od kojih je prava pretnja jedino DSS, dočim su Dveri, Zavetnici i ostali puki folklorni bacači nacionalnih dimnih bombi. Nemaju ti dilberi/ke „visinu“, ako razumete šta hoću da kažem.
Čanak je bio u pravu kad je onomad rekao da u novonastalom političkom ambijentu SNS s Vučićem na čelu deluje kao umerena stranka centra. Što u datim okolnostima i jeste. Sve druge parlamentarne grupacije - svaka na svoj način - apsolutno su nesposobne da organizuju redistribuciju brašna i zejtina, da namiču investicije, grade puteve i škole.
Visoki Pobednik je osvojio blizu 60% prezidencijlanih glasova - što mu ne spore ni karadušmani - ali je na drugoj strani izgubio 79 poslaničkih mesta u Skupštini, što opet diskvalifikuje ionako kilave dubare o tirjanskoj prirodi Visoke Vlasti. Tim pre što ta poslanička mesta Visoki nije izgubio zahvaljujući opozicionom (ne)radu, nego zahvaljujući sticajem okolnosti, koje - kakve god da su - dokazuje da u Srbiji - naravno u granicama njenih skromnih mogućnosti - postoji sloboda izbora.
Da nije bilo onomađašnjeg bojkota, zvezdanog trenutka političkog kretenizma, opozicija bi verovatno dobila isto ovoliko poslaničkih mesta koliko i sada, ali je (iz razloga poznatih redakciji) bolje što ih nije osvojila. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
