Rekoh onomad da osnovano sumnjam da će Srbija - koja je prespavala rušenje Berlinskog zida - učiniti sve što je u njenoj moći da prespava i izgradnju novog, višeg (možda i dugovečnijeg). Lepo je rekao vladika Rade: „Pleme moje snom mrtvijem spava“. Može li se pleme prenuti iz sna. Čisto sumnjam. Što reko Čanak: „Nemoguće je probuditi onog ko se pretvara da spava.“
Ono, fakat, Srbija će davati sve od sebe da se pojebe a da joj ne uđe, da uzme i jare i pare i da bude umiljato jagnje koje dve (ili čak četiri) ovce sisa, ali bojim se da to skorih dana više neće biti moguće.
Već godinama slušam samomotivacione govorancije iz Euromahale i Krugova dvojke koji tvrde da je Evropa (i EU) naše prirodno stanište, da mi, ko biva, pripadamo zapadnom kulturnom krugu, samo imamo peh da nas kojekakvi tirjani zavode sa pravoga puta. Moram priznati da sam i ja dugo tako mislio, sve dok mi nije došlo iz dupeta u glavu da mi - osim u teritorijalnom smislu - suštinski ni po čemu drugom ne pripadamo „Evropi“ (pod tim generičim imenom podrazumevam opstojnost sistema, vladavinu prava, uređenost i toleranciju.
Da stvar bude gora - ili možda bolja - mi isto tako suštinski, ako ne i suštinskije, ne pripadamo ni alternativi, geopolitičkoj fantaziji zvanoj Evroazija sa Rusijom na čelu. Što rekla Desanka Maksimović, „ljubav je lepa samo dok se čeka, samo dok od sebe nagoveštaj da“. Kad se ljubav približi, tikva puca. Blizina Zapada nas je - Evroazijati bi rekli „iskvarila“, ja kažem „omekšala“ - tako da se isto onoliko, samo bolnije, koliko nismo u stanju da se prilagodimo standardima Zapada, ne bismo mogli prilagoditi ni ruskim ni evroazijskm sistemima i standardima.
Za razliku od zapadnih, ti sistemi i standardi su fleksibilni tamo gde bi bilo probitačnije da su krući i krući gde su u Evropi fleksibilniji, ali su svejedno sistemi, na svoj način, vrlo funkcionalni.
Rekoh na „svoj način“, koji bi bio teška muka duhu i najzadrtijem ovdašnjem rusodupeljupcu. Prilažem primer iz svakodnevnog političkog života. Kad je ono Boško Obradović gostovao u „Crvenom kartonu“ i stao kovati Rusiju u zvezde, u jednom trenutku dođoh u napast da ga priupitam: šta mislite, šta bi bilo da ste, umesto u Beogradu, u Moskvi nasilno upali na državnu televiziju. Koliko li bi vam godina robije u Sibiru bilo odrapljeno i da li bi vam se možda moglo dogoditi da vas obezbeđenje upuca?
Pitanje nisam postavio da Obradovića, koji je prijatno drag i čestit čovek, dovodio u ćoroskak iz koga bi morao da traži triper izlazne strategije, slične onima kojima je pribegao u slučaju ispredskupštinskog štrajka glađu. Pisac hoće da kaže da u meri u kojoj nemamo volju (ni sklonost uređenosti) za Evropu, takođe nemamo visinu (a još manje muda) za prisilnu uređenost i gvozdenu disciplinu Evroazije i Rusije. Jednom smo - u periodu 1944-1948. pokušali, pa je drug Tito morao da kaže istorijsko NE. Što reko „naš narod“ - nigde nismo pristali.
NE PROPUSTITE
