Osim Vikipedije, od pre izvesnog vremena imam još jedno vrelo mudrosti. To je moj omiljeni nedeljnik Nedeljnik, čiji rastući kvalitet i profesionalizam ne umanjuju čak ni redovne proser-kolumne Ljilje Smajlovićke. Ali tu se ništa ne može. Smajlovićka je rizik novinarske profesije. Ili - možda preciznije - ona je kao Ćosić, Koštunica i leukemija (tim redosledom) - napada i mlade i stare, i dobre i loše, i pametne i glupe.
Čitajući uvodnik Nedeljnikovog glodura Lalića, obavestih se da je Henri Kisindžer, u nekom razgovoru sa kneginjom (?) Jelisavetom i Draganom Babićem (gde sve Dragan nije stizao) blagoizjavio da „voli Srbe“, ali da ih „doživljava kao dečaka koji stalno potura zadnjicu da ga neko šutne“. Koliko sam shvatio iz konteksta, Lalić se malčice ko osupnuo nad Kisindžerovom kvalifikacijom. „Ne doživljava to tako“, kaže, mada priznaje da „nema naroda kao što je naš, koji je sve svoje pobede bacio kroz prozor.“
Sklon sam da se saglasim sa Kisinžderom, uz napomenu da nisu svi Srbi takvi, idem čak i korak dalje i kažem da su takvi pojedinačno retkost - Srbi su mnogo skloniji da druge šutiraju u dupe nego da budu šutirani - ali stari lisac Kisindžer je mislio na kolektivno srpsko dupe, koje je svaki Srbin koji drži do sebe spreman da poturi u svakoj prilici. Mislim na kolektivno, ne svoje. Na koncu konca i taj dobije nogu u dupe - ponekad izgubi i glavu - ali to je neizbežno tako na način na koji su Ćosić, Koštunica, Smajlovićka i leukemija takvi.
Idemo dalje. Pročitavši uvodnik, preskočih Smajlovićkinu tribinu i latih se čitanja intervjua sa Vladimirom Ðukanovićem „našim vukom sa Vol strita“; tako je, po Nedeljnikovoj inerciji iz doba koncepcijskog lutanja, pisalo u podnaslovu.
Totalno Wrong. Ðukanović je postao „vuk sa Vol strita“ upravo zato što nije bio ni „naš“ ni Vol stritov, nego intergrisano svoj. Čak je i Ðinđić napravio Nedeljnikovu grešku i pokušao da nostrifikuje Ðukanovića, što je ovaj - uprkos drugarstvu sa Ðinđićem - glatko odbio. Čovek je, naprosto, 2000. video ono što će neki - i to oni vispreniji - među nama dosovcima, početi da uviđaju tek od 12. 3. 2003.
Na jednom mestu Ðukanović kaže da mu je Ðinđić nekom zgodom rekao da je „najveći problem nas Srba što smo u svemu prosečni“. Ja bih bio još stroži i rekao da smo ispotprosečni. Ali na isti način na koji - iako više volimo da šutiramo u dupe nego da u dupe budemo šutirani - na kraju svi dobijemo nogu u guzicu, tako ispotprosečni, budući da je sistem formatizovan u skladu sa njihovim potrebama, na kraju odnesu takozvani šnjur.
Ðukanović naprosto nije hteo da gubi vreme, novac i energiju satirući se za unapred izgubljenu stvar, a stvar je - implicitno to kaže i vuk sa Vol strita - bila unapred izgubljena. Sve da Ðinđić nije ubijen, stvar bi se brzo vratila na fabrička podešavanja. Ali on i nije streljan zato što je bio prepreka večnom povratkom istog, nego iz razloga zbog kojih su astečki vrači prinosili ljudske žrtve o pomračenjima Sunca - da bi kad sunce ponovo grane rekli: vidite da ljudske žrtve deluju.
NE PROPUSTITE
