Naša današnja tema je nada u „bolju budućnost“, koju, je li, treba da donesu „mladi“. Svako malo čućete glasove vapijućih u pustinji srpske političke realnosti koji poručuju, „okanimo se prošlosti, okrenimo se budućnosti, gledajmo napred, ne nazad“. E, sad, kao što je Crnjanski u „Seobama“ napisao, citiram po sećanju, da „Isakoviči (čitaj: Srbi) nikad nisu zadovoljni mestom na kome jesu, nego maštaju na neko drugo mesto da odu“, tako nikada nisu zadovoljni ni vremenom koje imaju na raspolaganju.
Prvi Srbin koji je vapio, tj. džaba krečio, da se (tek 1/3 oslobođeni) okrenemo budućnosti i da se okanemo trica, kučina i maštarija, bio je Dositej Obradović. Avaj, prevagu su odneli Vuk, Starac Milija, Tešan Podrugović i takozvana (i danas dominatna) „vukovska struja“. Dositej je u međuvremenu pao u gotovo totalni medijski mrak. Još je dobro i prošao. Da, budući već star, nije umro prirodnom smrću, skončao bi na tradicionalan način: od metka u leđa.
Elem, „vukovska struja“ je bila (i ostala) čvrsto uverena da se budućnost može izgraditi obnovom i rekonstrukcijom „starih dobrih vremena“ Dušanovog carstvija, u kojima se „jelo zlatnim kašikama“. Mnogo smo govana pojeli zbog te zablude - i još ćemo ih mnogo pojesti - ali uvek ostaje uteha da ih jedemo zlatnim kašikama.
Stvar je ovakva: nema ni prošlosti ni budućnosti - prva se ulila u sadašnjost, druga, iz razloga koje ću podastrti, nikada neće doći - nešto se može uraditi samo u sadašnjosti. Tačka. E, qwzr. Budući da mi možemo i ono što ne možemo - i da nam niko ništa ne može jer smo jači od sudbine - psihološki tavorimo u avetinjskom prostoru prošlosti sve se nadajući da će nam budućnost doneti „bolji život“.
Digresija. Koga interesuje prošlost, tj. istorija, neka pogleda kroz prozor (ne u televizor, ta slika je varljiva). Ono što će videti - a neće ništa dobro videti - verna je slika naše istorije. Jedan na jedan. što rekli Zemunci. Kroz prozor se golim okom vidi šta smo uradili, a šta nismo, šta smo postigli, šta nismo i dokle smo dogurali.
Onaj pak dilber koji bi da zaviri u budućnost ne treba da gleda u kristalnu kuglu ili da odlazi kod Vidovite Zorke, dovoljno će biti da uradi isto što i kolega koga interesuje prošlost našeg naciona, tj. da otvori prozor (nipošto da uključi televizor) i baci pogled.
Nema u prošlosti ničeg što nije u sadašnjosti, niti nas u budućnosti - koja postoji samo u gramatikama - čekaju neka „bolja vremena i bolji životi“. Rekonstrukcije i restauracije prošlosti posao su podjednako ćorav kao i fantastične projekcije budućnosti.
Zvuči baš onako pesmistično, a? Da, ali ovaj grbavi svijet je tirjanin tirjaninu, znate priču. Koliko god, međutim, zvučalo pesimistično, ipak nije sve tako crno, pod uslovom da se prošlost prepusti istoričarima a budućnost piscima SF romana, a da se pljune u šake i poradi na uređenju i poboljšanju stvarnosti. Bilo je u Srbiji i takvih pokušaja. Ali su svi koji su to pokušali, završili s metkom u leđima.
NE PROPUSTITE
