Ništa lakše nego moju neznatnost nasamariti i obmanuti usmenim putem. Sa druge opet strane, nema majčinog sina koji će me obrlatiti napismeno. Pročitam nečiji tekst i odmah znam šta je pisac (u pokušaju) hteo da kaže govoreći nešto sasvim drugo.
Kratke su noge tekstualnih laži, najkraće su kod korifeja beogradske cincarsko-kalburske čaršije, a ubedljivo najkraće - istovremeno plebiscitarno prihvaćen u javnosti - kod Dobrosava Ćosića, koji je u jednoj svojoj kupusari ispevao i odu srpskom laganju.
Stvar je u tome što cincarsko-kalburski čaršijaneri - i seljačine kooptirane u njihove redove - ne poseduju korektivni psihološki mehanizam autorefleksije. To će reći da, recimo, na strani 15 masno slažu, da bi već na strani 18 nehotično priznali da su masno slagali.
Tako npr. Dobrosav Ćosić na strani, da kažemo 35, jednog od svojih bezbrojnih polupismenih piščevih zapisa, o Koštunici piše kao o „mudrom državniku, novom Nikoli Pašiću, velikom patrioti“ itd., da bi već na strani, da kažemo 48, napisao da je Koštunica „ništa čovek, fukara, prodana duša“ itd.
Sad se verovatno pitate da li je Dobrosav lagao na strani 35 ili na strani 48. Odgovor je sledeći: lagao je na obe strane - i na mnogim drugim stranama, cinik bi rekao svestrano - ali je na obe strane govorio suštu istinu svoje seljačke guzice.
Jer pazite: ako li seljačkoj guzici ugodiš, seljačka guzica najiskrenije misli da si Nikola Pašić, ako li pak guzici ne ugodiš, još iskrenije misli da si ništa-čovek i fukara. Guzica i njeni hirovi, to je naša sudbina. Cinik bi rekao - dupe je srce Srbije.
Naša današnja kolumna posvećena je istinama jedne gradske guzice, u datom slučaju političke pozadine (eufemizam za guzicu) Koštuničinog ahbaba i pobočnika Vladete Jankovića, čiji sam intervju u Vremenu podvrgnuo kritičkoj metodi Shellow Reading.
Naročito ovaj pasus: „Radikali su - zovem ih tako jer smatram da su sve to Šešeljevi izdanci, koji se nisu promenili, niti će - došli na vlast posle niza grešaka, pa i zloupotreba DS-a, a pre svega zbog izvesne osionosti kojom je postala zaražena. Sve je moglo biti drugačije da su demokratske stranke leve i desne orijentacije - DS i DSS - posle petog oktobra uspele da nađu zajednički jezik i uspostave stabilnu demokratsku većinu. Međutim, suviše uticajnih faktora, a pre svega Služba, postarali su se da to toga ne dođe.“
Lepo zvuči, fakat, ali šta je tu istina? Ništa. „Šešelj i Šešeljevi izdanci“ su bili robovska radna snaga Dobrosava Ćosića i DSS-a. Šešelj je, naime govorio (i radio) ono što su Dobrosav i Vojislav mislili, a čime nisu hteli da se prljaju. Plan je bio sledeći: da Šešelj, kad obavi prljavi posao, zaglavinja u Sheveningenu - što se polovično ostvarilo - a da njegovi izdanci završe u ropotarnici istorije. Što se - zbog Hegelove dijalektike - nije dogodilo i što je izvor najstrašnijih cincarsko-kalburskih frustracija, koje su - uprkos tome što su i za mene frustracija - melem za moju dušu. Prekardaših. Nastavak sledi.
NE PROPUSTITE
