Ujednoj od periodičnih akcija diletantskog glumatanja objektivnog i pravovremenog izveštavanja javnosti, Politikina Rotopalanka prenela je deo izjave Vesne Pešić date televizoru N1, sa sve zapandrčenom Vesninom slikom.
E sad, kao što onomad nije bilo sasvim jasno da li je članak o Nikanorovim džiberskim proklinjanjima pokuda, pohvala ili odrednica iz Vikipedije, u datom slučaju nije jasno da li je slika zapandrčena nad Vesninom izjavom - „Srbija da se pomiri da je Kosovo izgubljeno i da nema načina da se vrati“ - hommage ili poternica.
Vesna je odličan sociolog i politički pisac, ali nije tako dobar poznavalac ovdašnje politike kolektivnog nesvesnog. Tu su stvari još davnih dana postavljene naopako i kako vreme prolazi, postaju sve naopakije. U praksi to izgleda ovako. Tek sada, kad je izgubljeno, Kosovo dobija na vrednosti, a napori da se „vrati“ udesetostručuju se tek kad je „povratak“ nemoguć.
Tokom samo 6 (i slovima šest) godina, koliko je Kosovo provelo pod suverenitetom Srbije - 1912-1918 - nije učinjeno ništa da se Kosovo integriše u politički sistem. Kako samo šest godina kad je Kosovo oduvek „naše“, graknuće neprejebivci. Lako. Od 1918. pa sve do 2006 - kad je na silu boga postala međunarodni pravni subjekt - Srbija nije imala državni suverenitet. Kako se mislilo (dupetom, eto kako) sačuvati suverenitet na delu teritorije, a nemati sopstveni, ostaće večna misterija.
Ključna odlika ovdašnje političke filozofije je: satirati u pokušajima da se dosegne nemoguće ili bar predaleko, istovremeno zanemarivati ono što je moguće, relativno lako izvodljiivo i nadohvat ruke. To se zove „duhovna vertikala“.
Ali hajde mi da pogledamo „horizontalu“, bliži se prvi septembar. Razmotrimo hoće li biti pičvajza ili će se naći neko „rešenje“ i postići neki „dogovor“. E sad, to je više filozofsko nego političko pitanje. Filozofski posmatrano, može se naći svako rešenje i svaki se dogovor može postići izuzev u situacijama kad se rešenje ne traži i kad se nikakav dogovor ne želi.
A Srbija i Kosovo su upravo u toj situaciji. Nemojmo se zamajavati. Stvar na terenu stoji ovako: kosovski Albanci većinski žele Kosovo bez ijednog Srbina na njemu, Srbi pak većinski žele kosovsku teritoriju bez Albanaca ili - u najgorem slučaju - sa Albancima koji će se zadovoljiti pravljenjem kora za pitu i baklave i struganjem drva.
Nisu tu u pitanju registarske tablice i lične karte - one su samo Sarajevski atentat - stvar je komplikovanija, dugotrajnija, nedovoljno jasna i obostrano jebenim strankama, Srbima i Albancima, nekmoli belosvetskim diplomatama, koji otaljavaju posao kao neprijatni radni zadatak, stepenik ka nekoj boljoj karijeri na nekom udobnijem mestu. Boli njih qwrz šta će s Kosovom i Srbijom na kraju biti. Kao ovlašćeni diler za džaba krečenje ponoviću po stoti put: neko rešenje se može naći i nekakav se dogovor može postići samo u direktnim pregovorima Srba i Albanaca. Sve ostalo je džaba krečenje.
NE PROPUSTITE
