U zemlji u kojoj sva čuda, sablazni i afere traju najduže tri dana, afera „intervju sa siledžijom“ pokazala se izuzetno žilavom. Od publikovanja intervjua, protesta pred redakcijom i prateće medijske halabuke prošle su skoro dve nedelje, a još se čuju odjeci i reagovanja. Uključujući i Najviše.
Najviše Mesto je negde blagoizjavilo sledeće: da je on novinar, rekao je Visoki, nipošto ne bi objavio intervju, ali je istovremeno - po ustaljenoj srpskoj logici „moje jaje jeste mućak, ali je tvoja majka kurva“ - listu Danas nabio na nos da se i on upuštao u intervjuisanje silovatelja, u datom slučaju Gorana Jeftića.
A šta ja kažem? Da li sam protiv takve logike? U načelu i teoriji - da, u praksi ne. Jer da nije tako, kako bih - kad u pravednom gnevu i starozavetnom modu grmi protiv pederskog zla - postavljao Porfiriju neugodna pitanja: 1. Zašto u mesijanski obračun s pederskim zlom ne krene iznutra, iz sopstvenih redova i 2. Ako je zlo Prajda uvezeno iz Evrope s podlom namerom da zaboravimo „ko smo i šta smo“ i da se „zatru naše vrednosti“, odakle se isto homoerotsko i homopedofilsko zlo uvuklo u monolitno telo crkve. Brvno u svom oku vazda je manje od trunke u oku bližnjeg. Tako je to odvajkada. Zašto bih ja bio izuzetak.
Imam još neugodnih pitanja. Otkuda to da je toliko muškaraca i žena koji očima ne mogu da vide Informer - među koje spada i moja neznatnost - pročitalo inkriminisani intervju. Čuli da je Informer objavio stravu i užas. Možebiti. Ali i ja sam to istog dana čuo, ali mi na pamet nije padalo da inkriminisani intervju potražim po bespućima internetske zbilje, a tek mi nije padalo na pamet da odem na trafiku i bacim 30 RSD na manuklaturu.
A evo i zašto, što rekla moja omiljena žutara Blic. Zato što bi, sve da je Franja Asiški ustao iz groba i dao intervju Informeru, štivo bilo odvratno, nečitko i skandalozno. Pravo da se takva jedna odštampotina štampa ne može biti suspendovano, ali nemam utisak da je čitanje Informera obavezno i da je sveto pravo nekupovanja i nečitanja Informera ukinuto.
A šta mislim na temu da li je etički dopustivo objavljivati intervjue sa silovateljima i kriminalcima. Apsolutno. Sloboda štampe podrazumeva i to pravo, inače nema slobode štampe. Naravno, jedna je stvar kad Čarls Menson (ako ga se neko još seća) - stoput crnji i gori od Informerovog siledžije - da intervju za Rolling Stone, sasvim je pak druga stvar kad Igor Milošević da intervju Informeru.
Sad otvorite četvore uši: I Rolling Stoneova i Informerova motivacija u dlaku su iste - pravljenje senzacije sračunate na povećanje tiraža - ali osnovano sumnjam da je pristup temi dibidus suprotan. Kažem „osnovano sumnjam“, jer nisam čitao ni RS-ov intervju iz istog razloga zbog kog nisam čitao ni Informerov: živo me, naime, ne zanima šta imaju da kažu jedan masovni ubica i jedan silovatelj. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
