Prilikom redovne mesečne inspekcije sajta NSPM, upade mi u oči odjek i reagovanje nekadašnjeg diplomca Kumrovačke škole i zvezde Marksističkog centra Srbije Slobodana Samardžića, koji sav u čudu pita „otkuda toliki napadi na potpisnike Deklaracije o reintegraciji KiM“.
Nekih napada je, vaistinu, bilo, mada ni približno onoliko koliko bi, da je pameti, trebalo da ih bude, mada bi bilo bolje da su napadi došli sa adresa ozbiljnijih od režimskih tabloida. „Bolja Srbija“ je, predvidivo, oćutala, ubrzo su sve prekrili snegovi, ruzmarin i šaš.
Pedesetih godina XX veka u Francuskoj bio je vrlo in avangardni umetničko-politički pokret nazvan situacionizam, čiji su cilj bile „radikalne društvene promene“. Pripadnici pokreta su nastupali pod imenom situacionisti. Šta su situacionisti radili? Pravili situacije, šta bi drugo. A jesu li uspeli da Francusku dovedu do radikalnih promena? Jesu qwrz.
Srbija nije imala avangardni situacionizam i situacioniste - ništa time nije izgubila - ali zato ima retrogradni deklaracionizam i deklaracioniste, od čega ima puno štete. Šta, dakle, rade deklaracionisti? Prave deklaracije, šta drugo, s tim da - za razliku od situacionista - deklaracionistima nisu cilj „radikalne društvene promene“, nego održavanje statusa quo u kome im baš dobro ide i zahvaljujući kome prave svoje unosne karijere.
Nije mi na kraj pameti da deklaracionistima osporavam pravo da donose deklaracije, ali zadržavam pravo da postavim pitanje u čije ime se te sublesaste deklaracije donose i koga (i na šta) obavezuju.
Deklaracioniste sigurno ne. Oni dođu u Medija centar, donesu deklaraciju, slikaju se za novine i odu kući na ručak. Isto su - u jedva nešto izmenjenom sastavu - radili početkom osamdesetih, kad se zakuvalo na Kosovu, a kad se moglo poraditi na reintegraciji Kosova. Tada su u UKS-u - po nalogu partije, nota bene - upriličavane famozne „Tribine za Kosovo“.
I šta? Tribindžije su na tribinama naricali nad Kosovo, kukali do neba, po završetku kuknjava i naricanja trčeći silazili u podrum kod Bude i Ive na krkanluk i šljemanje. O čijem trošku? Ne znam. Znali su Ivo i Buda, ali su odneli tajnu u grob.
Pomenuta deklaracija, grandiozno samoreklamerstvo, proseravanje i mlaćenje prazne slame, doneta je sasvim situacionistički s ciljem da potpisnici budu „toliko napadani“ da bez kapi krvi poginu za „južnu srpsku pokrajinu“, bez kapi znoja reintegrišu Kosovo, odu kući na ručak, a krivicu za neuspeh reintegracije svale na one koji su ih „napadali“ i koji ih nisu ozbiljno shvatili.
Tko bi od deklaracionista bio spreman da sedne sa Albancima da pregovara o reintegraciji, i da li bi pregovarači stisnuli muda da se rukuju sa Kurtijem i da li bi se - kao što su Koštunučini i JexS-ovi pregovarači činili - sakrivali po budžacima da ne sretnu članove albanskog tima, Deklaracija o tome ni mukajet.
NE PROPUSTITE
