Podnaslov: Pa ga zarazio evroskepticizmom. Eh, šta su ti dvostruki standardi! Pre neki dan Aleksandar II Vulin u jednom od svojih serijskih ekspozea blagoizjavio da „nam nije mesto u EU“. I - šta? Po ustaljenom ovdašnjem običaju epohalnih otkrivanja neskrivenog i zgražavanja nad svakodnevnim pojavama, momentalno je nastalo grdno ibretenije, podigla se kuka i motika, osulo se drvlje i kamenje na Vulina.
Učitelji tabloidnog novinarstva polaznike svojih čemernih škola na prvom času uče zlatnom pravilu novinskog senzacionalizma, saglasno kome vest nije kad pas ujede čoveka - to se baca u koš - nego kad čovek ujede psa, to ide na naslovnu stranu.
Da su - uz ogradu: čast retkim izuzecima - saborno tupoumne srpske novindžije savladale prvu lekciju novinarstva, znale bi da nije vest da je Vulin izjavio da nam nije mesto u EU, ali da bi bio Breaking News da se Aleksandar II najeo gljiva ludara pa izjavio da nam je mesto u EU.
Viđi sad vraga. Pre nekoliko meseci isto to - da nam nije mesto u EU - na ovom mestu je blagonapisala (i za tačnost informacija garantovala) i moja neznatnost, ali nije bilo nikakvog ibretenija, nisu se podigle kuka i motika, nije se čak ni drvlje ni kamenje osulo.
Ravna vesti da je čovek ujeo psa bila je vest da moja neznatnost - decenijama etablirana kao evroentuzijasta - smatra da nam nije mesto u EU. Kad ono ćorak. Naravno, Vulin i ja smatramo da nam nije mesto u EU iz dibidus suprotnih razloga. Vulin zato što čvrsto veruje da nam je mesto tamo gde nam takođe nije mesto - u Evroaziji - ja pak mislim da nam u EU nije mesto zato što je zemlji sa štampom kakva je naša - televizore prepuštam TV kritičarima - mesto u Podsaharskoj Africi. (Verujem da bi se i Abu Ćirjak s tim složio, kao što se Vulin i ja slažemo da nam nije mesto u EU.)
Srpska štampa je fabrika nepismenosti, besmisla i beznačajnosti, otvorena tribina za sve budalesine željne publiciteta, megafon za plasiranje najsumanutijih parapolitičkih ideja, koje novine u tupoumnosti uredno objavljuju zato što ne poznaju zanat, zato što se novinarstvom bave uglavnom oni koji nisu mogli da nađu pravi posao i zato što je lakše objaviti golicavu ispovest Tijane Ajfon nego sesti pa napisati analitički tekst.
Pravdati zluradost (svih boja), nepismenost i drljavost srpskih novinčina autoritarnošću srpskih režima ne pije vodu ponajpre zato što je ista ta štampa bila neuporedivo bolja pod mnogo autoritarnijim SFRJotovim režimom, ali i zato što je ruska režimska štampa - a tek je tamo režim autoritaran - onoliko bolja koliko Rusija ima više tenkovskih divizija nego Srbija.
Kad se zaratilo u Ukrajini, u cilju objektivnog i pravovremenog informisanja i sledeći princip da treba čuti i drugu stranu, obnovio sam koliko mi je senilnost dozvolila školsko znanje ruskog jezika i počeo na internetu čitati ruske novine. Komersant, recimo. Činjenica je da Komersant objavljuje isključivo „zvanične istine“ - u suprotnom ne bi izlazio - ali sam se zapanjio profesionalnošću, ozbiljošću, odmerenošću i pismenošću sadržaja. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
