Posle dve godine covid pauze, konačno je održan Sajam knjiga, koji se završio bez žrtava u ljudstvu i materijalu, koji je bio najmiroljubiviji (i najmanje bučan) sajam od polovine osamdesetih do danas, na kome je bilo, ako ih je uopšte bilo, najmanje jurodivih mesija proroka i na kome - tek je ovo čudo neviđeno - nisam sreo nijednu pijanu osobu.
Ne kažem da se poneki ljubitelj dobre kapljice nije provukao. Kažem da nisam naleteo ni na jednog. U zlatno doba beogradskih sajmova knjiga - koje se nekim čudom uvek poklopi s mladošću hroničara (zli jezici će reći „hroničnog alkoholičara“) - retko se moglo naići na treznu osobu. Možda se upravo zahvaljujući tome krajnje retko moglo naleteti na smorove, dosadnjakoviće i slikače selfija koji se „obeležili“ ovaj sajam, mada je „zapišali“ možda primerenija reč.
Šta da se radi. Vremena se menjaju. Alkohol je - osim po špajzima - out. A šta je in? Svašta. Sajam je, između ostalog, „obeležio“ - da ne kažem baš „zapišao“ - još jedan znakovit fenomen - nagli strmopizd književne slave dr Vojislava Šešelja. Još na prethodnom bijenalnom sajmu redovi obožavalaca pred vojvodinim štandom bili su podugački, a mnogi tankoćutni svati nisu hteli da dolaze na sajam zato što na njemu izlaže i Šešelj, ovoga puta vojvodin štand je bio upadljivo neposećen. Što, opet, Šešelja nije sprečilo da - kao sopstveni spomenik u prirodnoj veličini strpljivo sedi na tronu.
Sledi digresija. Srbije (svih rednih brojeva i boja) nikako da izvuku pouku druga Čung Vonga i kao kmetovi Simani nastavljaju da misle da u stvarnosti neke stvari „ne treba da se događaju“, a da neki izdavači ne treba da se pojavljuju na Sajmu knjiga.
Sajmovi knjiga su carstva opštih mesta. Nema sajma - niti će ga biti - na kome po milioniti put neće biti „aktuelizovana“ pitanja tipa „da li je Knjiga (sa velikm K) u krizi“ i „da li se premalo čita“? Poslovna etika i esnafska solidarnost obavezuju izdavače i autore da na sav glas nariču de je Knjiga u velikoj krizi, a da se premalo čita. Ja pak izdvajam mišljenje i kažem da nije knjiga u krizi, nego izdavački kriterijumi, a da se čita tačno onoliko koliko ima zainteresovanih za čitanje.
Uostalom čitanje, pogotovo masovno, nije obavezno nešto dobro. U mladosti sam u trenucima dokolice mlatio praznu slamu, pitajući se da li bi svet bio bolji da Hitler nije znao da čita i piše, a da Marks nije napisao „Kapital“, da bih tek pod relativnu starost dokonao da bi svet bio isti, možda i gori, i da bi umesto Hitlera neko drugi pročitao antisemitske kupusare i napisao „Mein Kampf“, a da bi se našao i neko da napiše i „Kapital“.
Kao i svet u kome se štampaju, knjige su Božja džungla, a ne zoološki vrt. Kao što - saglasno drugu Mao Cedungu - sve što se događa, ma koliko „ne trebalo da se događa“, mora da se dogodi, tako kakve god da su sve knjige koje se pojavljuju na sajmu - kakvo god đubre bile - moraju biti štampane. Na vama je da napravite izbor.
NE PROPUSTITE
