Iskustvo nas uči sledećem: ako ne gledamo kuda idemo i ne slušamo upozorenja onih koji vide, svaka bandera je naša! Ali neće nama neko tamo iskustvo da diktira šta da radimo. I dalje ćemo ići kroz život visoko podignute glave (i dignutog razbijenog nosa). Naš tavan, naše lotre, što rekao Lala, silazićemo kako hoćemo...
Pre neki dan nastavnica osnovne škole u Vrčinu ekspresno je dobila otkaz kad se saznalo za snimak sa časa na kojem govori: „Ako ništa drugo, imam više para od tebe da platim nekoga da te bije svaki dan. Veruj, već mi je dosta i dece i škole i vaspitanja...“ Treba li je žaliti zbog toga što je ostala bez posla? Ne, naravno, jer je ono što je rekla nespojivo s nastavničkim pozivom. Živci istanjeni višegodišnjim natezanjem s decom nikako nisu opravdanje. Ako imaš kratak fitilj - nije ti mesto u učionici! Idi u rijaliti, takvi dobijaju bonuse uz honorar. Stvar je, dakle, jasna. Nego, da mi vidimo koje „ali“ devojci sreću kvari...
Učestalo izveštavanje medija o vršnjačkom nasilju dovelo je ovaj problem u fokus društvene pažnje. Na tom talasu stigao nam je i snimak surovog i bestidnog ponižavanja profesorke u Trsteniku. Neke komisije su kao zasedale, neki su akteri kao kažnjeni... i ništa. Miš rođen u tom tektonskom pomeranju gora zamakao je netragom.
Da li se neko seća poruka s protesta prosvetara održanih ovim povodom širom zemlje?
Niko, naravno...
Ali čak ni oni - zbog stida, valjda, ili straha da im se neće verovati - nisu progovorili o pretnjama batinama kojima su izloženi! Koliko nastavnica i profesorki posle časova sačekuju muževi ili momci da bi ih bezbedno sproveli do auta na parkingu ili najbliže stanice gradskog prevoza?
Koliko njih glave uvučene u ramena, bez osvrtanja, kucka stepenicama po neosvetljenom asfaltu, razmišljajući koliko je bilo lakomisleno što su poslale kod direktora đaka koji im je oteo dnevnik, ne dozvoljavajući im da mu upišu keca?
Koliko je đaka kažnjeno što je nastavnika pred penzijom gađalo kredom i poručilo mu da će mu jebati mater posle časova? Koliko... Ili mislite da je sve što se događa zarad lajkova na internetu šala i komika... i da nasilje u školama nije metastaziralo? O stanju stvari i uzrocima koji su nas do ovde doveli, mogu se tupiti zubi letnji dan do podne... Da li je problem globalni, ili se dešava samo nama „jer su na vlasti naprednjaci“? Da li su krivi rijalitiji i internet ili „sve dolazi iz kuće“? Ima li leka ili smo osuđeni na strmoglavo propadanje? Odgovora ima koliko i analitičara koji gostuju u jutarnjim, popodnevnim i večernjim programima naših televizija, sve, dakle, mož’ da bidne, al’ ne mora da znači...
Ali jedno je izvesno: prvi korak u rešavanju problema jeste priznavanje da problem postoji.
Otvorimo oči, skinimo šake sa ušiju i recimo jasno i glasno: Da, nastavnici i profesori u našim školama izloženi su pretnjama nasiljem! I recimo još, jer se, nažalost, ne podrazumeva: To je nedopustivo! Čujemo kako pitate: Hoće li posle toga đaci i njihovi roditelji prestati da ih biju?
Dabome da neće, ali će nam biti jasnije zašto neki prosvetni radnik „odlepi“, pa pred kamerom telefona kaže - izlažući se opštoj osudi - da nas iskustvo uči da batina ima dva kraja.
N. N.
NE PROPUSTITE
