Furtutma oko nacrta novog zakona o policiji ne jenjava. I to s dobrim razlogom. Kad se donose tako osetljivi zakoni, treba triput meriti, a jednom seći. Kad se triput seče, a jednom meri - kao što se u Srbiji tradicionalno radi - često se posle izvesnog vremena dođe u situaciju da se seku uveta da se okrpe dupeta. Svaki srpski zakon i svaki tabloid imaju dve oštrice: jednu „za protivnici“, drugu za nas.
Kad se kolo fortune okrene - a u Srbiji se često okreće - kad zglajzaš i kad se nađeš među „protivnici“, džaba ti je da kukaš na tabloidno pokvarenjaštvo. Trebalo je da ga suzbijaš dok si bio vlast i dok si ih pujdao na „protivnici“. Ali qwrz, tad ti se činilo da carstviju tvome neće biti kraja. Isto važi i za zakone: sagledaš koliko su loši tek kad počnu da važe i za tebe. Mora da je tako mislio i Milošević dok su ga sprovodili u onaj helikopter na put bez povratka.
Policajno-državotvorna vađavina je da su sve „mere“ previđene zakonom na snazi u mnogim evropskim zemljama, što ja ne sporim, ali nisu primenljive na naš slučaj; malo je evropskih zemalja koje su imale tako loša iskustva s policijom kao što ih je imala Srbija. Videli smo u seriji „Klan“ da su svi „zemunci“ imali legitimacije Udbe, da je komandant Legija sasluživao u švercu heroina i otmicama viđenijih parajlija, da su, nadalje, korumpirani policijski inspektori „zemuncima“ dostavljali informacije o saznanjima koja o njima ima, da je na kraju čovek iz Ðinđićevog (državnog) obezbeđenja dojavio da meta kreće, a da je u metu pucao viši oficir Legijine jedinice.
Što je najcrnje i najkoruptibilnije, videli smo - uživo, ne u seriji - da je izuzetno legalni Koštunica pokušaj državnog udara „zemunaca“ i Legijine jedinice okarakterisao kao „legalni štrajk“.
Konačno, serija „Klan“ nas je poučila da kad korupcija zavlada, Dućama i Kumovima uopše nije smetalo što je tadašnji zakon zabranjivao upad u stan bez naloga i biometrijsko praćenje. Da su baš terali mak na konac, nikakav im ne bi bio problem da dobiju i sudski nalog. Ali nisu oni mnogo marili za papirologiju.
Dok se ne stane na put sveopštoj koruptibilnosti, džaba je krečenje donositi i najbolje zakone. Pravdati koruptibilnost siromaštvom ne pije vodu, siromaštvo je posledica korupcije. Ali hajde sad, nađite mi Srbina koji nije - i neće - tutnuti policajcu deset evra da mu ne napiše prijavu. Ta praksa je sada u nekim slučajevima otežana elektronskom evidencijom, ali još ima neelektronskih situacija u kojima posao cveta.
Zakoni nisu zbornici lepih reči koje magijski deluju činom donošenja. Da bi zakoni delovali, potrebno je da ih više nego ubedljiva većina populacije poštuje uvek i u svim prilikama, a ne samo kad mora. U Srbiji to, nažalost, nije slučaj. Da biste se u to uverili, nije potrebno istraživačko novinarstvo. Upalite krntije, izvezite sa na vrele ulice, pogledajte oko sebe i znajte da se u Srbiji svi zakoni poštuju onoliko koliko i Zakon o saobraćaju, a gde god je moguće, i manje.
NE PROPUSTITE
