Uprethodna dva nastavka razmotrili smo pravce razvoja političkog sistema pravoslavnog socijalizma, koji ćemo - sledeći tradiciju da isprobavamo sve političke sisteme - pre ili kasnije fasovati, ali hajde da pre nego što fasujemo pravoslavni socijalizam, bacimo pogled na političku scenu u Srbiji, dok je još u dijalektičkoj fazi apravoslavnog burazerskog kapitalizma.
Nema tu ništa novo, ako - uopšte ičega ima. Osim, naravno, beskrajnih varijacija na temu čije je jaje mućak, a čija je majka kurva. Političku žabokrečinu od kevlara povremeno ustalasa poneka „visoka zapadna delegacija“ koja dođe u prestonu Megakasabu u misiju zavrtanja visokih ruku i ušiju. Kad delegacija pokupi pinkle i ode (najčešće neobavljenog posla) sve se vrati na fabrička podešavanja. I tako naši dani teku. Ima se, valjda, vremena, može se.
Tu, nedavno, na kraju turneje po Balkanu, u Beograd je došao savetnik američkog predsednika Derek Šole i tu se zadržao u kraćim/dužim srdačnim (smeh vrabaca iz offa) i prijateljskim (još grohotniji smeh) razgovorima s Vučićem, Anom Brnabićevom i Ivicom Dačićem.
Avaj, za razliku od Prištine - gde je razgovarao i s tamošnjom opozicijom i s predstavnicima Srba - Šole se u Beogradu nije udostojio pozvati na razgovor predstavnike opozicije, što je, predvidivo, izazvalo revolt u redovima viđenijih opozicionara i uzgred nas dovelo do teme naše današnje kolumne, tj. politike uvređenih seoskih mlada, svojstvene srpskim politikama (svih vremena i boja).
Suština pomenutih politika je smrtna uvređenost - ponekad i uskurčenost - u situacijama kad neko ne deli visoko mišljenje koje imamo o sebi. Druga značajka tih politika je čvrsto ukorenjena zabluda da pravila igre koja važe u srbijanskom matriksu važe i u ostatku sveta.
U srpskom matriksu nije samo moguće nego je poželjno i isplativo savatati na ulici potpredsednika, predsednika izvršnog odbora, okupiti 80 plaćenih i 320 dopisnih članova i biti najozbiljnije shvaćen kao opoziciona politička stranka. Ulje na vatru te opozicione zablude doliva Visoka propagandna mašinerija, koja takvu opoziciju (pre)ozbiljno shvata i sadistički napušava. Iz čiste računice s krčmarom. Ali to je tema za neku drugu kolumnu.
Čisto sumnjam da Šole - kad god ga pomenem, prisetim se istoimenog pokojnog užičkog pekara - ima nešto lično protiv opozicionih persona dramatis, ali kao dobro obaveštena osoba Šole zna ono što i beogradski vrapci znaju: 1. da srpska opozicija nije realan politički entitet i 2. da, sve da opoziciju serbsku i shvati ozbiljno pa je pozove na razgovor, ne bi čuo ništa što već nije čuo od Vučića, Brnabićke i Dačića.
Šta bi to novo Šole mogao čuti o razlogu njegove posete - rešenju kosovskog problema - od persona dramatis koje i najstidljiviji Visoki pokušaj da se stvari pomere s mrtve, zamrznute tačke kvalifikuju kao veleizdaju kosovskog zaveta.
NE PROPUSTITE
