Sabajle jutros na portalu Nove - novinčina koje u mojoj kafanici interno zovu Informer de lux - naleteh na blagu srpsku vest o „pokretanju peticije Pokreta za odbranu Kosova i Metooohiiije (akcentuacija Radio Beograda).
Kako se iz nesuvislog teksta obavestih, Pokret (i peticija) okupljaju srpske intelektualce koji žele da spreče „savremene skorojeviće“, koji su uz „spoljnu pomoć“ zarobili Srbiju, a sada „hoće da dokrajče njeno nacionalno biće hladnokrvnom predajom njenog nosećeg simbola - Kosova i Metohije“.
Hit peticije je potpis Vojislava Koštunice, devojačko Damjanović, koji je nakratko izašao - ili ga je neko izvadio - iz zamrzivača u kome piše sitnu knjigu o „ujaku četniku“. Osim primadone Koštunice, ostali potpisnici su usual suspects: Bećković, Kusturica, ala i vrana, a Nova izveštava da je peticiju do sada potpisalo 1.444 slučajna prolaznika. And counting...
Pomen „nacionalnog bića“ i Koštunice na jednom mestu doveo me je na ivicu teškog amoka, sledstveno ću se uzdržati da napišem ono što bih napisao. Ne zbog bojazni da bi me Koštunica mogao utužiti - daleko od toga - upravo je sud mesto na kome ga čekam, nadam se da ću ga jednog dana i dočekati - nego zato što naprosto nemam stomak da napišem jedino što bi imalo smisla napisati.
Zato prelazim na drugu tačku dnevnog reda, takođe publiciranu u Novoj - na rezoluciju „od jedanaest“ - krv ti jebem tačaka - koju je Guzijanova stranka podnela Kozačkoj skupštini. Šta kaže rezolucija? Rezolucija „predlaže šta da radimo i kako da sačuvamo Kosovo.“
Poznavaocima političke filozofije guzičarenja jasno je kao dan da se Guzijanova peticija svodi na pitanje šta raditi i kako sačuvati pozicije guzica doktora prava s doktoratima od 82 strane, funkcionalno nepismenih akademika guslara i bulumente zanosača nacionalnih muda, koji bi u nepsihotizovanom političkom ambijentu tavorili u dubinama ispotprosečnosti i anonimnosti.
Sredinom osamdesetih kalbursko-cincarska čaršija je na konkursu za veselnika (to je vočić koji „napali“ kravu, da bi je posle pravi bik naguzio) izabrala Miloševića, koji je trebalo da obavi prljavi posao, napravi „veliku Srbiju“, pa da posle - kad Milošević završi i u Hagu - na vlast zasedne njen izabranik, Koštunica. Račune im je, privremeno, pomrsio Ðinđić, ali su složna braća našla načina da njemu - a i svima nama - smrse konce.
Sad dobro slušajte: duet Selimova - Želčeski - pardon, Koštunica - Tadić - bio je taj koji je Srbiju skrenuo s pravoga puta (koji se ponovo stidljivo otvara) i vratio je u stanje psihotizovanosti, pa onda - budući da duet nije sposoban ni za uspešno uništavanje - prepustio Vučiću da vadi trnje iz mindže.
Toliko za danas. U dogovoru s redakcijom, sutra i prekosutra - i u sledeći petak i subotu - možete čitati tendenciozno odabrane odlomke iz mog novoga romana „Rekapitulacija“, koji uskoro izlazi u izdanju „Službenog glasnika“. Čisto da vidite koliko delirična fantastika liči na stvarnost.
NE PROPUSTITE
