Tako je to, rekoh - stisnuh konačno muda da i ja nešto rečem - svaka epifanija srpskih visokih državnih i crkvenih funkcionera neminovno završi u tektonskim poremećajima i kolektivnim psihozama, propraćenim protivprirodnim, paranormalnim fenomenima.
Ponekad i epidemijama.
Oktobra, recimo, 2009, petog dana Sajma knjiga, seđah na štandu mog (tadašnjeg) izdavača Derete u zaludnoj (krpež, trpež) nadi da ću potpisati neki primerak mog najnovijeg romana, kad gle, zatrese se čučarička preispodnja, otvoriše se nebesa sajamske kupole, blesnu iz primraka nestvorena neonska tama, odjeknuše gučanske jerihonske trube, zapištaše kosovske fanfare, zurle i vuvuzele, stvori se atmosfera kao u Knjizi prorka Jezekilja za početnike.
Obuzet strahom i drhtanjem, istrčah ni živ ni mrtav pred štand da vidim šta se zbiva - da možda nije došao dan, da možda nije kucnuo čas, što, nažalost, ne beše slučaj - imadoh, međutim, šta videti.
Videh - ne kao u ogledalu i zagonetki, nego licem u lice - kako u zaslepljujućem sjaju velikodržavne grandomanije niz centralne sajamske basamke u Halu 1 silazi prezidencijalna povorka, pred kojom paradnim korakom iđaše liktor sa državnim insignijama - kurčinom od ovce u levoj i Karađorđevom šniclom u desnoj ruci - videh potom kao u ogledalu i zagonetki kako iza liktora, okružen dvostrukim prstenom gorila (od koji su neke bile prave, a bilo je i pavijana) sa vrhunca polne i političke moći u narod silazi Jego Prezidencijalno Sijatelstvo, tazkovani Tadić (Boris, r. 1958- ), u daljem tekstu Tadić.
Iznad Visoke Prezidencijalne Glave lebđahu rojevi vinskih mušica i komaraca prerušenih u heruvime i serafime sa mikrošajkačama i nanokokardama na glavi.
Dok sa Visoke leve strane ljupki devojčurci - cvet Demokratske omladine - zanošahu predsednička muda nadesno, svita se priklanjaše levo, sa leve pak strane paževi zanošahu skute odežde nalevo, a svita se klanjaše nadesno.
Svi skupa klanjahu se čaršiji na sve četiri strane.
Osana, osana, klicaše sajamski šljam.
Unutar koncentričnih krugova bezbednosnih gorila i pavijana, deset paževa se leve, deset sa desne strane pridržavahu deset aršina dugački struk zavetenog praziluka - koji predsednici po tradiciji prenose iz dupeta u dupe - koji izvirivaše iz Visoke guzice kao simvol ukorijenjenosti u narod i narodno tle.
Iza stupaše buljuk neuštrojenih evnuha, muhurdara (hommage otomanskoj) hartofilaksa, protosevasta i sevastokratora (hommage pseudovizantijskoj tradiciji), a za njima iđaše povorka koleških asesora, njihovih prevashodstava, kurvinih sinova i visokoblagorodija, džebraka i tutumraka, kao znak vazalske odanosti Majčici Rosiji, ali i kao simptom progresivne demencije.
Vazduh u Hali 1preispuni se miomirisima tamjana, slavjanofilije, kontrahemofilije, nekrofilije i pedofilije.
Tim redosledom.
Oko povorke, na podobije (i brzinom) Saturnovog prstena kružaše gomila državnih muškaraca i žena, transvestita i novinara oba pola - svi od istog materijala (pičkinog dima) kao Saturnov prsten - blicevi sevahu kao munje, kamere beležahu za večnost svaki istorijski korak u propast. (Sutra nastavak)
NE PROPUSTITE
