Manj ako to nije zbog nejebice - ili daleko bilo impotencije - držim da je bespredmetna frustracija JexSa Tadića, Guzijana Jeremića, Boškića Obradovića i drugih divnih opštenarodnih stvorenja pred mogućnošću da eventualni „dogovor“ Beograda i Prištine „izazove dodatnu nacionalnu frustraciju i poveća rizik od novog sukoba“. Nema se više kud. Zasićen rastvor, kužite, stari moji.
Nema razloga da brinu. Budućnost nacionalne frustracije je svetla. Što će reći mračna. Doguzeljali smo dotle da nijedan od mnoštva nemogućih raspleta situacije - uključujući i naučnofantastičniji: povratak Kosova pod srpski suverenitet - ni za „f“ neće smanjiti opštenacionalnu frustriranost. Što će, opet, reći, da su napred pomenutim opštenarodnim personama dramatis zagarantovana radna mesta i ljeb bez motike. Ostalima šta bog da.
Da opštenarodna frustracija - i mahnitosti i drljavosti koje izaziva - neće izaći na dobro, prvi je (tada još na vreme) uvideo sin pisca srpskog svetog pisma, Načertanija, Milutin Garašanin, koji je upozorava da će kosovska mahnitost završiti grandioznim prdežom u čabar. Džaba je krečio. Brzo je ućutkan. Ali je dobro prošao. Bar nije streljan.
Isto je uvideo - doduše, posle godina i godina dolivanja ulja na vatru nacionalne frustracije - prvi srpski Slobodan, Jovanović. I on je naslutio budućnost nacionalne frustracije. Dobro, tata, pitao je oca Vladimira, jednog od drevnih otaca naše državnosti, šta vam je trebalo da ispredate bajke o caru Lazi i Kosovu, na šta mu je otac rekao: sine, nismo imali čim da počnemo; trebalo je narod nekako motivisati.
Slobodan Jovanović nije bio sreće Milutina Garašanina. Ni on, doduše, nije streljan - iako podozrevam da bi bio da nije bio van domašaja - ali je umro u izgnanstvu kao „narodni neprijatelj“. Njegove su knjige decenijama bile zabranjene, sve dok mu se nije osmehnula posmrtna sreća da se vlasti dokopaju sinovi onih koji su hteli da ga streljaju, koji su u međuvremenu od tvrdih komunista postali ljuti nacionalisti i koji su se Slobodanu „odužili“ tako što su ga iskopali iz groba u Engleskoj - u koju su ga prognali - i po ovdašnjem bednom obličju svečano resahranili na deponiji zaslužnih građana. Gde se S. Jovanović okreće u grobu brzinom od 3.500 r/pm.
Iz priloženog se da zaključiti da društvena zajednica u pokušaju koja svoje najbolje sinove proganja, a najgorima liže bulju, neizbežno mora završiti u žestokoj frustraciji. Da Srbija nije frustrirana Kosovom, našla bi nešto drugo. Ne verujete? Potražite udžbenik psihologije za drugi razred gimnazije ili se - još bolja ideja - obratite JexSu Tadiću, dipl. psihologu. Ili - još gore - njegovom učeniku i bivšem ordonansu, sada karadušmaninu i konkurentu Guzijanu Jeremiću.
U tom smislu moje mini-serijale i pisanija nemojte shvatiti kao huškanje na priznanje Kosova - štagod da ispadne, jebali smo čvorka - još manje kao insistiranje na ubrzanom prijemu u EU. Uz napomenu da bi u slučaju prijema EU jebala čvorka.
NE PROPUSTITE
