Subota, dan za kulturu Ljilje Smajlovićke, koja se - kao lojalna saradnica RT Balkan i Milinčićkina verna druga - zdravo strunila podizanjem optužnice haškog kadiluka protiv V. V. Putina, pa joj u tom smislu preporučujem da ode kod baba Kurane Misailović u Stopića pećinu (zadnja pošta Uzići) da joj salije stravu.
Ali naša tema nisu Ljilja Smajlovićka i njena visokoparna prenemaganja, nego haška optužnica kao takva. Vest da je V. V. haški utužen doista je bila vest udarne snage pedeset megatona. Pravi šok. Toliki da se koliko-toliko prvi pribrao beogradski, koji je momentalo pao u amok, pa tek onda moskovski Kitaj Gorod. Ko biva... Rusija ne priznaje MSP, mogu Putinu da pljunu pod prozor. Slažem se. Možda ne mogu čak ni to. Ali nije u tome poenta,
Kad god neko nešto ne priznaje, ja se setim davnih šezdesetih i bajinobaštanske ulice po kojoj pokojni milicajac Ramadan zbog nekog sitnog nepočinstva ganja (takođe) pokojnog Mija Krklju sopćući i vičući: „Mijo, stani, znaš da mi u miliciji o tebi mislimo sve najgore“, na šta je Mijo zastao na trenutak i Ramadanu odbrusio: „Šta me boli qwrz za mišljenje onih o kojima imam najgore mišljenje“.
Mijo je, naravno, ubrzo savatan i završio je u raljama onih o kojima je imao loše mišljenje. Ali Mijo ne bi bio savatan da je imao bar polovinu tenkovskih divizija, hipersoničnih projektila i atomskih bombi koliko ima Putin. Pisac hoće da kaže sledeće: niko u Vašingtonu, Briselu i Hagu ne očekuje da Putin na podobije Miloševića bude savatan i sproveden u sheveningenski mardelj - mislim štaviše da to nikom u pomenutim varošima ne bi ni odgovaralo - podizanje optužnice je, kako napred rekoh, bila šok bomba ogromne (simbolične) razorne snage.
Ne samo da je Putin (čitaj: 90% Rusije) godinama pre specijalne vojne operacije, koja se pokazala kao fijasko, nasedao na mit o svemoći RF nego je na taj mit naseo i dobar deo kolektivnog Zapada; moć iluzija se neprestano potcenjuje. Godinama je Putin bio svetski br. 1 - što mu, zahvaljujući prosečnosti i ispotprosečnosti svetskih brojeva, 2, 3, and counting, i nije bilo naročito teško - da bi se nakon propasti kijevskog blitzkriega sunovratio na dno top-liste.
Lepo se videlo da se Putin uživeo u ulogu (i da uživa u ulozi) svetskog broja 1. Drastičan pad Putinove popularnosti - koji je usledio nakon što se pokazalo da ruska vojska nije u stanju da savlada brojno i tehnički inferiorniju Ukrajinu - osnažio je klonulo samopouzdanja kolektivnog Zapada, mada ne u tolikoj meri da bi pao u Napoleonovu i Hitlerovu zabludu pa jurnuo na Rusiju.
„Kolektivni Zapad“ (čitaj: Amerika) ima skromniji i realniji cilj: da Rusiju iscrpi dugim ratom, da je navodi na nepromišljenje poteze - kojima je Matuška ionako sklona - i da za jako dug period ruinira njen ugled i prestiž u ostatku sveta. Sledstveno i hašku optužnicu valja gledati u tom svetlu.
NE PROPUSTITE
