Usvakom čoveku pojedinačno, kao i u društvu na kolektivnom nivou, postoje konstruktivni i destruktivni impulsi, te se oni i u čoveku i u društvu međusobno bore za prevlast. Koji će konačno prevladati ne zavisi samo od toga kako taj čovek ili određeno društvo gaje te impulse i da li više pažnje posvećuju konstruktivnim ili destruktivnim impulsima, već i u kakvom okruženju obitavaju, jer retko koji čovek živi izolovan od drugih ljudi i retko koje društvo živi izolovano od drugih društava.
Zato su dve tragedije koje su se desile prošle nedelje, prvo u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, pa onda i kod Mladenovca, a u kojima je stradao dvocifren broj ljudi, proizvod okruženja u kojem živimo. Međutim, nije tu reč samo o okruženju unutar našeg društva, koje je takvo kakvo je nakon tridesetak godina lutanja od nemila do nedraga kroz ratove, bombardovanja, prevrate, atentate, slabije ili jače vlade i uvek prisutan Damoklov mač daljih destabilizacija na brdovitom Balkanu. Tu je reč i o tome u kakvom vremenu živimo, odnosno reč je o globalnom okruženju, gde su naše generacije „ubole“ trenutak da žive u vremenu novih opasnih ratova poput onog u Ukrajini, kriza poput globalne inflacije i borbe oko prevlasti svetskih valuta i, konačno, raznih pandemija koje ovud-odonud vrebaju, a koje su poprimile globalni karakter.
Živimo u retkom momentu borbe sila koji se dešava jednom ili dva puta u veku, odnosno u vremenu u kojem ljudi gube ili čuvaju glavu, narodi gube ili čuvaju državu, a društva čuvaju ili gube svoju ljudsku supstancu i u smislu čuvanja ili gubitka populacije i u smislu čuvanja ili gubitka ljudskih i moralnih vrednosti, koje su opet potrebne svakom društvu kako se ne bi raspalo na niz atoma koji će se međusobno haotično sudarati.
Jednostavno rečeno, živimo u vremenu sveopšte dezintegracije u kojem jedan stari svet nestaje, a novi se još uvek nije rodio. Živimo zapravo u međuvremenu, koje je obeleženo opštim porastom kolektivne i individualne agresije, kada se svet zapravo vraća na svoja biološka evoluciona „fabrička podešavanja“.
Stoga je u takvom vremenu za države, narode i ljude pojedinačno najvažnije da ne izgube svoju biološku supstancu. Ljudi pojedinačno koriste razne antistres programe da bi preživeli u ovakvom vremenu, te se razlikuju po tome da li su u tome uspešni ili „pucaju“ i bukvalno (kao u ova dva nemila slučaja) i preneseno, „na živce“. Jednako tako se i društva među sobom razlikuju u uspešnosti da kompenzuju ovo surovo vreme i „prerade“ ga u održiv i siguran društveni poredak u kojem će se pre svega štititi ljudska supstanca i u smislu proste bezbednosti ljudi i u smislu osnovnih ljudskih vrednosti.
Teško je dati sada neka brza, instant-rešenja kako da društvo očuva svoju ljudsku supstancu u ovakvom surovom vremenu, ali se mogu ocrtati poželjni pravci kretanja, ako ne ka nekom magičnom rešenju, koje ne može doći preko noći, a onda barem ka predupređivanju toga da nam se ponove prošlonedeljne tragedije.
Prvi pravac je pooštravanje krivičnog zakonika i davanje mandata istinskim profesionalcima da ga sprovode.
I drugi, važniji - javno promovisanje pravih i pozitivnih vrednosti u društvu i javna anatema antisocijalnih modela ponašanja, bez čega malo vredi i najbolji zakon i najefikasnija policija.
Sve bitke se uvek prvo dobijaju ili gube u glavi, zato društvo treba da vodi računa setom konstruktivnih mera da glave ljudi budu zdrave i stabilne i da se ne draže i ne stresiraju na destruktivan način.
NE PROPUSTITE
