I „zapadu na istoku“ - kako su patriotski tupoumnici opisali Srbiju - kao u Remarkovom romanu - ništa novo. Još jedni „protesti protiv nasilja“ su održani, „sve je stalo „ na dva i po sata, opozicioni menadžment je izašao s brojem od 100.000 okupljenih, režimski agitprop je naučno dokazao da se okupilo jedva 2.345 muškaraca i žena. Tako to ovde ide odvajkada. Ili se sve preuveličava ili se sve umanjuje. Uz napomenu da se obično preuveličava ono što treba umanjiti, a smanjuje ono što bi trebalo povećati.
Uopšte ne sporeći opravdanost građanskog protesta protiv nasilja - naprotiv, svesrdno ga podržavajući - ne mogu a da ne napušim televizor N1. U ovoj otupeloj i zaslepljenoj sredini sve to prolazi nezapaženo, pa čak i sa odobravanjem, ali kad bi N jediničinu „specijalnu emisiju“ - umal, grešna mi duša, ne napisah specijalnu vojnu operaciju - posvećenu protestima pustili, recimo, onom mom Marsovcu, on bi bezbeli stekao utisak da su onoliki muškarci i žene, a bogme i poneko dete poslužili kao (neplaćeni) statisti za program N1.
Nisam baš pomno gledao prenos, ali kad god bih bacio pogled na televizor, ugledao bih Žaklinu Tatalović kako jaše na čelu kolone ko, bože me prosti, drug Tito. Marsovcu opet ne bi bilo baš jasno da li Tatalovićka izveštava s protesta ili ih predvodi.
Deo opozicije upetljan u organizaciju protesta (i sakriven iza mase) nikako da utuvi da se nedostatak ideja i političke artikulacije ne može nadoknaditi brojnošću „protestanata“. Da li računaju - ne bi me čudilo da računaju - da će se Vučić, kad u jednom trenutku ugleda 200.000 okupljenih, usrati od straha i podneti ostavku ili su zaboravili - ako su ikad i znali - da je posao 5. oktobra završen 3. ili 4. oktobra, a da su masovne demonstracije upriličene kao spektakl, čisto da se Vlasi ne dosete i da Milošević ne primeti da su ga stmopizdile njegove desne ruke.
Jedini opozicioni i N jediničin ideologem i argument su - Vučić i paket negativnih značenje koji uz njega ide. Da je stvar mnogo komplikovanija, ovdašnja javnost će se uveriti ubrzo nakon što Vučić jednoga dana - koji sa ovakvom opozicijom može biti podaleko - odstupi s vlasti.
Već sada u redovima opozicije - nesamerljivo kilavije i bezidejnije od one iz devedesetih - u nekom mutlaku kunja neki novi Koštunica i čeka nekog novog Ðinđića da artikuliše nezadovoljstvo, da ga dovede na vlast, pa da, kad duboka čaršija strelja i tog Ðinđića - što je gotovo izvesno - sve vrati na fabrička podešavanja.
Artikulisana politika podrazumevala bi kvalitativan odmak od (pred)politike profesionalnog patriotizma, autoviktimizacije, filozofije mnogostradalnosti i supremacije mitingaškim kvantitetom. I - naravno - famozno „savladavanje straha“. Ali ne straha od Vučićevog terora, nego sopstvenog straha, posledice odsustva građanske kuraži i sklonosti triper kombinacijama.
