Neću se upuštati u nagađanja koliko se građana okupilo na Protestu protiv nasilja upiličenom u prošli petak - prepuštam to vidovitim Zorkama obeju sukobljenih strana - za temu naše današnje kolumne bitno je da ih se okupilo mnogo, mada nedovoljno za stvaranje vlažnog opozicionog sna, takozvane kritične mase. Ovoga puta bilo je upadljivo odsustvo raznih malih desničarskih privrednika, narodnih patrola i - naročito - raskaluđera Antonija, koji je postao opšte protestno mesto. Nije bilo čak ni Sime Spasića. Ali za tačnost informacije ne garantujem. Možda nisu bili „u kadru“.
Pre nego što zađem u sitnija crevca, moram istaći da ja nisam ibret hanuma i da nemam ništa protiv manipulacija širokim narodnim masama - mase za to i služe - ali naglašavam da manipulacije masama treba da proizvedu neki - po mogućnosti nenasilan efekat, što će u slučaju protesta reći da bi trebalo da utabavaju put otklanjanju uzroka protestnog nezadovoljstva. Kako? E, to je već problem organizatora.
Ali organizatori - o kojima ćemo kasnije - imaju jedan veći problem. Budući da nisu u stanju da protestima daju političku formu - što se od njih nije ni očekivalo - pokušavaju da nezadovoljstvo otklone patetičnim i mrsomudnim podsećanjima na uzroke nezadovoljstva - režimske brljotine, čiji je kompletan spisak pročitan/izdeklamovan u govorancijama dostupan na internetu, koji, za razliku od mene, ne kuburi s karakterima.
Konferansije je na kraju uskliknuo, citiram: „Ukoliko da kraja nedelje zahtevi ne budu ispunjeni, protesti će dobiti novi oblik!“ Onda je usledio dramski obrat. Novindžija N jedinice je pristupio „jednom od organizatora protesta“ - pobočniku Guzijana Jeremića, Aleksiću - s pitanjem „a kakav će to biti novi oblik protesta“, na šta je Aleksić odgovorio da se to još ne zna, da će se o tome još razgovarati, na šta sam ja pomislio: ako je u tu stvar Guzijan umešao prste, piši propalo.
Istog protestnog dana - u petak - Boško Jakšić je u Politici objavio redovnu kolumnu iz koje bi majke opozicione invencije, kad bi mogle, mogle da izvuku pouku, pa čak i ideju šta učiniti s protestima. Boško je u rečenom tekstu podsetio da se istovremeno s beogradskim održavaju i masovni protesti u Izraelu, (približno) sličnim povodom kao i beogradski. Tamošnje, naime, Visoko mesto, Netanjahu, bio je naumio da izraelsko tužipapstvo potčini vladi, tj. njemu, što u izraelskoj javnosti nije prošlo. Netanjahu se, doduše, još batrga, ali sva je prilika da će prdnuti u čabar.
Imajući to na umu, Boško je dao besplatan savet „organizatorima protesta“ (čisto sumnjam da će ga poslušati). Dakle ovako - ostavke neće rešiti ništa. Ni izraelski protesti ne traže Netanjahuovu ostavku, pritiskaju ga da se vrati u ustavne i zakonske okvire, pa će ga, kad se vrati, smeniti na izborima.
Slično bi trebalo da rade i beogradski protesti: da odlučno, ali bez mrsomudnjave i patetike, vrše pritisak na Visoko i ostala vladajuća mesta da se vrate u ustavne i zakonske okvire. A kako to učiniti, o tome čitajte sutra.
Opet prekardaših.
NE PROPUSTITE
