Reč nedelje - 300 puta. Tokom direktnog prenosa poslednjih protesta najmanje 50 puta sam čuo da je Vučić od početka godina 300 puta nastupao na raznoraznim televizorima. Svi koji su izgovarali tu, verovatno proverenu informaciju - dakle govornici, novinari i slučajni prolaznici - izgovarali su je profetskim tonom, kao krunski dokaz o neophodnosti Visokog Strmopizda.
Kao što u jučerašnjoj kolumni napisah, Vučićeva (pre)česta televizorska obraćanja nisu temelj dugovečnosti njegove vladavine. Temelj te vladavine je starodrevan - to je analogna organizacija i disciplina. Podozrevam, štaviše, da ta obraćanja i nisu smišljena da privuku, nego da odvrate pažnju, da sve pretvore u sadašnji trenutak, u večno danas u kome svi ne daju Kosovo i strepe od sutrašnjeg dana, a u kome juče postaje davna prošlost.
Posetilac iz neke daleke galaksije - koji bi ovlaš prelistao srbsku štampu i pogledao nekoliko TV kanala - zacelo bi došao do zaključka da je istorija nasilja u Srbiji počela majskim masakrima i da su ti masakri izazvali revolt stanovništva. Posetilac iz daleke galaksije bi stekao pogrešan dojam. Nasilje u Srbiji ima jako dugu tradiciju, ali većina nasilničkih akcija je prolazila manje-više nezapaženo u javnosti, a u nekim delovima javnosti bila i dobro primljena. Godinama se, recimo, pitam zašto (bajagi) milionska povorka koja je bila na Ðinđićevom sprovodu - ili bar jedan njen deo - nije s Novog groblja otišla pravo pred prezidencijalni konak ili Dom Kozačke Skupštine i zahtevala da se istraži politička pozadina Ðinđićevog streljanja. Ako je makar 30% sprovodne mase poverovalo u zvanično saopštenje Duboke Čaršije da je Ðinđić ubijen trećim metkom u obračunu kriminalnih grupa ili zato što „nije hteo da da Kosovo“, onda i preostalih 70% debelo zaslužuje sva nasilja koja su potom usledila.
Zahvaljujući munjevito zavedenom vanrednom stanju i akciji „Sablja“, Duboka Čaršija nikad u svojoj dugoj istoriji nije bila bliža demontiranju - ključne čaršijlije i čaršilike su bili promptno poapšeni, samo im je trebalo zavrnuti jajca da propevaju - ali je izostala masovna podrška javnosti. Nerealno je očekivati „bolji život“, „pravdu“ i nenasilje posle trideset i pet godina nacionalističkog orgijanja tokom kojih nijedno od mnoštva nasilničkih činova i puzećih državnih udara nije rasvetljeno niti je dobilo sudski epilog. Još je nerealnije očekivati da do željenog cilja dovedu pseudopozicioni političari poput Guzijana, koji su u mnogim stvarima toksičniji od Visokog Režima.
Stotinama puta sam džaba krečio, pa ću još jednom džaba okrečiti. Ako iz ovih pokreta ne nastane novi liberalno-demokratski pokret koji će prerasti u dobru stranku, onda će, kao i toliko puta ranije, protesti džaba krečiti. Novo vino će se, kao i toliko puta ranije, uliti u mehove stare paradigme, pa će pošljedak biti gori nego početak. Ne znam zašto se protestni menadžment uplašio termina „radikalizacija“, koji je nakratko pušten u opticaj. Stvar mogu rešiti samo radikalne promene, personalne neće rešiti ništa.
