Vest je kratka, ali amblematična: Biljana Stojković, kopredsednica stranke Zajedno, privedena je u stanicu policije sa još četiri člana svoje stranke jer je na trotoaru ispred Narodne skupštine ispisivala grafit „Stop nasilju“.
Pa šta?
Biljana Stojković, koja se tu skoro proslavila pozivom Beograđanima da 26. maja, u vreme skupa „Srbija nade“, na prozore okače crne zastave, a na revere florove iste boje, na poslednjim izborima izglasana je za narodnu poslanicu. Što će reći da joj je mesto u skupštinskim klupama, a ne na trotoaru ispred parlamenta. A što tamo nije bila, razlog je malo dublji od običnog nesnalaženja u prostoru.
Pomenuta Biljana Stojković, naime, pripada onom delu srpske političke scene koji se diči građanskim aktivizmom.
To znači da pokazuje sklonost da voli politiku, ali da o njoj pojma nema. Odsustvo stavova o aktuelnim pitanjima od važnosti za državu kojom bi da upravljaju oni zamenjuju performansima ispražnjenim od svakog sadržaja. Njihovi su politički ciljevi prepisani od kandidatkinja za mis: čist vazduh, obustava lova na kitove i mir u svetu. Ekonomski program u vreme krize, status KiM, položaj Srbije u polarizovanom svetu... Ako se i sete da govore o tome, ređaju opšta mesta. Biljana Stojković prosto ne zna šta bi radila u Skupštini... Crtanje čiča Gliše na trotoaru je zanimljivije. I tako fensi...
Ali zato su svi oni puni energije kada treba formirati „lanac“ držanjem za ruke, izmisliti novu zastavu, podići šator na auto-putu i, naravno, organizovati protestne šetnje laganim hodom predveče. Kad prijatno zahladni... Sve ono čemu svedočimo poslednjih nedelja.
Otud su i rezultati odgovarajući - aplauzi ili zvižduci.
Nažalost po njihove političke ambicije, to se na izborima ne računa.
Prilažemo na ovom mestu još jedan dokaz da su aktuelni protesti predstava koja je sama sebi cilj.
Nova, podstrekač istih, objavila je ganutljivu priču o M. P., „jedinom učesniku protesta Srbija protiv nasilja u Knjaževcu“. Ta je vest, po svom sadržaju, u opreci sa opštim tonom izveštavanja o ovoj temi i tvrdnjom da je Srbija ustala, i da i u Beogradu i u unutrašnjosti vri, pa se nabrajaju hiljade šetača u Nišu, Užicu, i tako dalje... (U opreci je i sa istinom, ali to je Nova.) Ovakav urednički potez može se objasniti prelaskom protesta iz delatne u fazu sećanja i istorije - oni su već nešto što je bilo i prošlo, nešto o čemu će se za dugih zimskih noći pričati i u podjednako dosadnim memoarima aktuelnih političara pripovedati u poglavlju „šta bi bilo da je bilo...“
Ali ima još nešto, što je amaterima žurnalizma u Novoj promaklo: narečeni „jedini učesnik“ M. P., „političar i privrednik“, kako su ga predstavili, pre tri godine angažovao se na sličan način - proglasio je štrajk glađu sve dok se „ne otvore mediji i ne pročiste pravosuđe i policija“.
Šta je bilo posle?
Da li je urađeno šta je tražio? Nije!
Je li istrajao u štrajku? Nije, posle nekoliko dana manuo se gladovanja, hvala bogu, živ i zdrav.
Sad opet poručuje da neće odustati dok se zahtevi ne ispune. Isto govore i Marinika Tepić, Nebojša Zelenović, Srđan Milivojević, Miki Aleksić...
Kraj znamo, već ga gledamo.
M. P. je simbol opozicionih protesta mnogo više nego što to Nova može da shvati.
N. N.
NE PROPUSTITE
