Pogrešno se veruje da istoriju, posle bitke, pišu samo pobednici.
Pred našim očima i gubitnici - organizatori dvomesečnih uličnih protesta - ispisuju svoju verziju. u kojoj ne samo da su se junački borili i pametno nastupali nego su i odneli pobedu.
Kao veliki uspeh knjiži se što je „probuđen buntovnički duh“ građana i što su „oslobođeni straha od represije“... pa će sledeći put jebati mater mrskom režimu! Ispada da pre ovog proleća građani nisu smeli da pisnu i da nikad na ulične proteste nisu izašli. Krili su se ispod kreveta dok Ćuta, kao Hrabri Krojač iz bajke, nije isukao mač.
Papir trpi sve, a glasila protesta N1, Nova i Danas to objavljuju, pa tako iz dana u dan čitamo smatranja analitičara i da je bilo vrlo lukavo i korisno što su „stranke ostale u drugom planu“, pa su protesti „sačuvali građanski karakter“.
Hoće nam se reći da smo sisali vesla...
Nestranački karakter imalo je samo prvo okupljanje, odmah posle masovnih ubistava u „Ribnikaru“ i selima u okolini Mladenovca. Građani su tada izašli na ulice da iskažu svoju tugu zbog žrtava i saučešće njihovim porodicama, kao i da iskažu protivljenje nasilju.
Već sledećeg puta, kad je deo opozicionih stranaka u ime građana saopštio zahteve koje je sročio Dragan Šolak, a koji su se odnosili na medijsku scenu u Srbiji, protesti su postali politički.
Istina, u prvo vreme se vodilo računa o formi, i govornici uoči početka šetnje birani su „iz naroda“, ali su maske brzo skinute, pa su skupove otvarali Šolakovi radnici. Prvo Kesić i Ivanović, a kad je sveukupna javnost osudila pojavljivanje ovog drugog, ustalio se sportski komentator Smiljan Banjac.
Naravno, lideri opozicionih stranaka određivali su rute svake nove šetnje, a bilo je pokušaja i da definišu ciljeve. Tako je Zelenović jednom naložio ostajanje na auto-putu „do ispunjenja zahteva“, a Ćuta blokadu cele Srbije. I u jednom i drugom slučaju ispostavilo se da je za mačka velika goveđa glava... pa se nastavljalo po starom do prirodnog kraja, gašenja protesta.
Nego, da se vratimo tvrdnji da je bilo dobro što su političari ostajali u drugom planu... U moru neistina (navodne desetine hiljade učesnika, navodna principijelnost, navodni opšti ciljevi, navodna nezainteresovanost za vlast) ovo je jedna od retkih istina. Uostalom, analitičari je i ne kriju. Oni otvoreno priznaju da bi odziv naroda bio manji da su na čelu kolone bili lideri opozicionih stranaka. Prosto, narod ih neće, i oni sami su toga svesni.
Pa zašto se onda ti prvaci opozicije nisu uhvatili za ruke i svi skočili s Brankovog mosta, ili bar otišli u penziju, da ostare u nadi da će njihovi porazi biti zaboravljeni? Zašto i dalje ostaju u igri i kako misle da kapitalizuju „energiju narodnog bunta“?
Hoće li nesebično gledati kako se iz ovih ili nekih drugih protesta rađaju novi lideri kojima narod veruje i za koje glasa? Hoće qwraz! Između nesebičnosti i kuge uvek bi izabrali ovo drugo.
Plan im je providan: iz senke huškati nova lica, a ako ovima pođe za rukom da se domognu vlasti, da ih tada prejebu i uberu plodove protesta. Bar su se u međusobnom saplitanju izveštili.
Zato, uostalom, i beže od izbora kao đavo od tamjana. Svesni da ih ni deset hiljada najvatrenijih protivnika sadašnje vlasti neće, znaju da od glasanja nemaju šta da očekuju.
Istoriju svi mogu da pišu, ali vlast dobijaju pobednici.
N. N.
NE PROPUSTITE
