Onomad sam zamolio moje oficire za savatavanje gostiju za „Crveni karton“ da u emisiju pozovu profesora Ognjena Radonjića ne bi li u okviru „Kartonove“ letnje političke škole razmotrili: zašto već odavno nema ozbiljnih socioloških istraživanja i analiza gibanja u srpskom društvu, zašto srpske politike (svih boja) nemaju ni rudimentarno teorijsko utemeljenje, zašto se na srpskoj histeričnoj medijskoj i političkoj sceni pojavljuje dvadesetak imena i dve-tri teme i zašto se čekaju sledeća masovna ubistva da bi se ponovo „savladao strah“.
Profesor Radonjić se zahvalio na pozivu i rekao da neće da govori za TV Kurir. Nema mu se šta zameriti, uostalom, nije on jedini. Pretpostavljam da je u tzv. građanskoj Srbiji ne govoriti za Kurir stvar principa. Kurir fakat ima dosta putera na glavi, ali ko ga nema.
Isto, recimo, što prof. Radonjić misli o TV Kurir, ja mislim o N1 i Nova.rs. Svejedno, kad god me tamo pozovu - kao što je to nedavno učinila Nevena Madžarević - ja se, ako baš nisam sprečen, odazovem pozivu. Držim da kao javna ličnost imam određenu odgovornost prema celokupnoj javnosti, ne samo prema drugarima, komšiluku, krugu istomišljenika (kojih i nemam) i poštovalaca mog lika i dela (kojih takođe nemam).
Već godinama lupam glavu pred pitanjem: Kakav je smisao novina i televizora koji se obraćaju isključivo sličnomišljenicima? To donekle i razumem - elitizam je veliki izazov - ali mi nikada neće biti jasno zašto pomenute novine i televizori svojim sličnomišljenicima neprestano pričaju o neprijateljskim neistomišljenicima i ne samo što pričaju, u stvari ogovaraju, nego direktno prenose sve što glavni neprijateljski neistomišljenik - Vučić - i pomoćna neprijateljska neistomišljenica - Brnabićeva - urade ili kažu.
Ono što Vučić, Brnabićeva i mnoštvo njihovih medijskih stvorenja govore po režimskim novinama i televizorima znači da oni hoće upravo takvu Srbiju, za takvu su se borili. I izborili. Meni se, recimo, takva Srbija ne sviđa, ali ja na opozicionim televizorima - pre nego što sam prestao da ih gledam - nikada nisam čuo/video/privideo ni „i“ od ideje kakvu to Srbiju hoće tzv. građanska Srbija. Ako hoće istu ovakvu, s drugim Visokim Mestom. Hvala doviđenja.
Kad god mene pozovu na neki građanski televizor, ja uvek kažem - a to stalno govorim i na TV Kurir - da problem ovog društva nije Vučić, nego državni udar iz 2003. i ubistvo premijera, koji nikada nisu istraženi, kamoli procesuirani, niti su državni udarnici osuđeni.
Znate li šta biva kad državni udar prođe neistraženo i nekažnjeno? Momentalno se pretvara u permanentni državni udar, a država odlazi u qwrz (tu joj je i mesto, rekao bi cinik). Stvar je u tome što državno udarništvo ne ukida državu samo za udarene (ubijene) nego i za udarnike, a vlast se posle „valja po ulicama“.
U datom slučaju, vlast je, s povelikim zakašnjenjem, preuzeo Vučić, ali je to isto tako mogla učiniti i grupa slučajnih prolaznika, kao što je - kad Vučiću istekne vreme - može preuzeti neki lokalni Eskobar. Prekardaših. Nastavak sutra.
NE PROPUSTITE
