Kad se formira neka država, vrlo je važno da li su oči otaca nacija - a svaka nacija mora imati očeve - uperene ka budućnosti ili ka prošlosti. Uzmimo primer. Očevi američke države su dobro poznavali pokvarenost ljudske prirode, gledali su u budućnost, videli da nije ružičasta, pa su napravili takav politički sistem koji je za sva vremena onemogućio političke usijane glave i avanturiste da prigrabe svu moć i počnu praviti sranja.
Bitku protiv američkog političkog sistema izgubio je čak i veliki miljenik Srba svih i svuda, čovek s basnoslovnim kapacitetom za destrukciju - Donald Tramp.
Uzmimo sad primer Srbije. Država Srbija nije formirana na političkim principima, nego na epskoj poeziji, a oči očeva (očuha) srpske države nisu bile uperene u budućnost, nego u prošlost, koje u suštini nije bilo, pa su je tadašnji pridvorski paraziti izmislili. Srpski državni program je sledstveno bio (i ostao) restauracija slavne (ali nepostojeće) prošlosti. Pisac hoće da kaže da je temelj srpske države bila - i ostala - (loša i sve lošija) fikcija, koja je na kraju postala masna laž.
Idemo dalje. Američki politički sistem svesno (i fakat pomalo darvinistički) favorizuje odvažne, racionalne, sposobne i kreativne. Patriotizam je takođe jedna od ključnih komponenti američkog političkog sistema i na velikoj je ceni. Ali u Americi nije moguće na pitanje „zašto si krao“ odgovoriti „sram vas bilo, postavljate mi takva pitanja dok Svetski trgovinski centar gori“.
Moguće je, doduše - ali bi bilo bačeno u tešku sprdnju - da neki značajan američki pisac u situaciji fiktivne ratne opasnosti izjavi da će formirati Legiju staraca koja će ginuti umesto američke omladine. U Srbiji je to moguće. Čak i poželjno. Iako svi - uključujući komandanta legije qwraza - znaju da je to obično sviranje qwrzu, zvanična verzija će glasiti: kakav patriota i dobričina, poginuo je na Kosovu i time spasao živote hiljada srpskih mladića.
Kako je sve to moguće, nehotice je objasnio (nadajmo se) poslednji otac srpske nacije, Ćosić, koji je svojevremeno napisao: „Laž je srpski državni interes. Laž je u samom biću Srbina. U ovoj zemlji svaka laž na kraju postaje istina.“
Tu nije problem što se velikom književnom lažovu omaklo da napiše nešto istinito, problem je u tome što je on o tome pisao s velikim simpatijama za laž i lažove i što su njegove književne konfabulacije poslužile kao politička platforma Slobodanu Miloševiću i povod za seriju ratova zbog kojih se sada srpska vojska vraća na Kosovo preko grafita na varoškim fasadama.
U taj rat se, ipak, nije baš olako krenulo. Prethodno se većalo da li ratovati ili ne ratovati - ne u Skupštini, ne u Miloševićevom kabinetu - nego u Ćosićevom serklu. Na kraju je „prelomio“ Ćosić. Komesar seoskog partizanskog odreda - koji je tokom rata ispalio tri manevarska metka - analizom složenih istorijskih i geopolitičkih parametara je došao do zaključka - NEĆE AMERIKANCI NA NAS. Kad su Amerikanci krenulu na nas (jebo ja nas), Ćosić je izjavio da ga je „istorija prevarila“.
NE PROPUSTITE
