Prošle nedelje u Sarajevu je održan 29. Sarajevo film festival, svakako najznačajniji filmski događaj u regiji, onaj na kom se prikazuju trenutno najbolji filmovi, onaj koji okuplja najuglednije, najpoznatije, najslavnije, najaktuelnije iz sveta filma, i onaj koji je mnogo više od festivala, mnogo više od filma i koji šalje jednu jaku, prejaku poruku. Jer, sama činjenica da je ovogodišnji festival 29. po redu govori nam da njegove početke treba tražiti u okupiranom Sarajevu. I stvarno i jeste tako. Iako je prvi letnji filmski festival održan pred sam kraj opsade grada, njegovi skromni počeci sežu u davnu ratnu 1993. godinu, kada je pod granatama, snajperima, s filmovima na kasetama, projektorima na benzin, projekcijama pod svećama održan prvi Festival „Poslije kraja svijeta“.
Taj Festival nastao je kao otpor ratu, otpor mržnji, kao način da se sačuva zdrav razum u trenucima kada se nije mogla sačuvati glava na ramenima, kao pokušaj da se suprotstavi beznađu, očaju, strahu, da se na trenutak zaborave rat, nemaština, bombe, granate, nesreća i smrt koju su sa okolnih brda po celom gradu godinama svakog dana sejale ubice i ratni zločinci koji su baštinili nasleđe četnika, ponosno ističući četničke simbole, Čiča Dražine slike, četničke zastave i svoje četničke brade.
Upravo u tom gradu, upravo na tom Festivalu, ove godine je prikazano devedeset sekundi četničkog filma Radoša Bajića „Heroji Halijarda“, koji, kao i prethodna njegova ostvarenja sa sličnom tematikom, ima cilj da rehabilituje četnički pokret, promoviše Čiča Dražu i njegove kolaboracionističke saborce, lažno ih prikaže kao „dobre momke“, negira njihovu dokazanu saradnju sa okupatorom i romantizuje njihove zločine, klanja, mučenja i masovna ubistva nesrpskog stanovništva širom bivše Jugoslavije. Radoš Bajić je 2012. već snimio seriju „Ravna gora“. Njegovi stavovi o četnicima su više nego poznati. Na njegovu žalost, više je nego poznata (i dokazana) i njihova sramna uloga u Drugom svetskom ratu, saradnja sa okupatorom, masovni zločini i ubistva, ma koliko se današnja Srbija stidela svoje stvarne antifašističke prošlosti i upinjala da negira istorijske činjenice i kolaboracioniste i saradnike okupatora prikaže kao nekakve antifašiste u istoj ravni s partizanima. To je već problem Srbije, i posebna i ogromna tema o kojoj se mora posebno razgovarati.
Problem Sarajeva jeste u tome što je to grad u kom se takav istorijski revizionizam ne sme sprovoditi. Zbog njegove prošlosti, zbog njegove sadašnjosti, zbog njegove budućnosti. I opet će se pokazati da oni koji govore da je reakcija gradonačelnice, kao i mnogih drugih koji su zahtevali sankcije za odgovorne za ovu sramotu, preterana, i da je od jedne sasvim nevažne stvari napravljen skandal, ili imaju ličnu korist zbog toga što relativizuju ovu sramotu ili istinski podržavaju četnički pokret, bilo da se radi o njegovim akcijama tokom Drugog svetskog rata ili o ovim skorijim u Bosni i Hercegovini s kraja prošlog veka. Ljudi u Sarajevu imaju pravo da ne žele promociju četnika u svom gradu, niko nema pravo da im ih nameće.
NE PROPUSTITE
