Šta god da se tačno desilo s Jevgenijem Prigožinom, o čemu preciznu informaciju ima mali broj ljudi, možemo reći da je on nestao sa istorijske scene, po kojoj je neko vreme žario i palio kao vojnik sreće. Kako to već biva s vojnicima sreće, ako ne uspeju da pređu u višu kategoriju mastermajndova i stratega, dojučerašnji heroji postaju današnji prestupnici i potom nestaju u maglama istorije.
Jevgenij Prigožin je pokušao da pređe u tu višu kategoriju mastermajndova, ali mu to nije pošlo za rukom. Šta god da se tačno desilo prilikom neuspelog junskog „puča“, o čemu opet tačnu informaciju ima mali broj ljudi, ostaje činjenica da je Prigožin „potegnuo“, ali nije pogodio. U strateškim stvarima je nezgodno kada se potegne, a ne pogodi, jer se prekaljeni stratezi, mastermajndovi, vojnici sreće i čitava ostala sila robusnih i inteligentnih likova kojima je borba zanat i posao, život ili smrt, ne mogu pretvarati kao da ništa nije bilo. Život ide dalje nakon što se neko razvede, promeni posao ili promeni grad ili zemlju življenja, ali život teško ide dalje ako neko u strateškim stvarima potegne, a ne pogodi.
Glavno je pitanje zašto je Prigožin gađao, a nije pogodio i šta je to zapravo falilo njegovom filmskom liku da se vine u višu kategoriju, kojoj je očigledno težio i u čijem predvorju, kako će se pokazati, zapravo nikada nije ni bio. Jednostavan odgovor na prethodno pitanje je - kapacitet. Jednostavno, Prigožin nije imao kapacitet da se približi strateškim vrhovima kojima je težio, jer na tim vrhovima duvaju različiti vetrovi, postoje različite vidljive i nevidljive struje, i za let tamo nije dovoljno samo biti žestok, hrabar i čvrst, što je sve Prigožin bio, već je pre svega potrebno biti suptilan i sofisticiran, što opet Prigožin nije bio.
Razlika u ruskom vojnom vrhu između Prigožina - i Šojgua i Gerasimova - otprilike je onolika kolika je bila razlika u američkom vojnom vrhu u Drugom svetskom ratu između generala Patona, na jednoj strani, i generala Džordža Maršala i Ajzenhauera, na drugoj strani, pa je tako prežestoki Paton poginuo u saobraćajnoj nesreći krajem rata, a Ajzenhauer je nakon rata postao predsednik SAD, a Maršal jedan od glavnih stratega čuven po raznim „Maršalovim planovima“.
Ima još sijaset takvih primera kroz istoriju i svi oni vode jednom zaključku - ne voli ona krajnje neobuzdane likove, već najviše voli one dalekovide koji umeju da vide nekoliko koraka dalje od trenutnih borbi, ma koliko one bile važne, poput onih u Marijupolju i Bahmutu, kojima je hrabri i neobuzdani Progožin dao nesumnjiv doprinos. U tom opozitu neobuzdanih i dalekovidih ljudi je „tajna“ što je Kisindžer i dalje u stotoj godini na sceni, rešavajući svetske probleme i odnose, a s koje je četrdeset godina „mlađi“ Prigožin upravo zglajznuo.
Svaka strana sveta i svaka država pojedinačno ima svoje Prigožine i svoje Kisindžere, a tek smo mi tu na Balkanu devedesetih godina bili puni raznih Prigožina. Od toga koja će strana konačno prevladati, zavisi strateška sudbina te strane, države ili entiteta. Jer Kisindžeri svih strana paze da se „crvene linije“ ne pređu i sledstveno tome čuvaju vazda krhku stratešku ravnotežu raznih meridijana, dok su razni Prigožini uvek u jurišu na „crvene linije“, koje se ne mogu i ne smeju preći već po svojoj definiciji.
NE PROPUSTITE
