Sezona drekavaca, teladi sa dve glave, guštera u pivskim flašama i (s dobrim razlogom) proplakalih ikona ovog leta se odužila u beskonačnost, što je muka duhu urednika političkih rubrika i kolumnista, kojima su politička prepičkavanja sredstva za proizvodnju, da ne kažem baš repromaterijal.
Zahvaljujući generalnom „štrajku događaja“ (Bodrijar), moguće je da političke vesti dana - iliti drekavci sezone - budu blokada Gazele u izvedbi cca dvadesetak ekoloških aktivista - što mi je dalo ideju da, čim mi neko stane na žulj i ja blokiram gazelu - i Dodikova izjava da će emisare „kolektivnog zapada“ zvati „Rudonje“ i da će im ubuduće pokazivati srednji prst.
Dodikova izjava je, predvidivo, izazvala cunami oduševljenja u Srbiji, srpskim zemljama, Srpskom svetu uopšte, koji je, izgleda, zaboravio koliko ga je koštalo Miloševićevo uskraćivanje prijema američkom ambasadoru i, uopšte, nejebavanje kolektivnog zapada.
Malo je ko od srpskih političara izvukao naravoučenije iz pesme protojereja staforda, dr Karajlića da oni koji igraju za raju i zanemaruju taktiku, završe u nižerazrednom vratniku. Osnovni uzrok svesrpskog odijuma protiv kolektivnog zapada je poražavajuće nepoznavanje pravila igre u zapadnom svetu i deluzija - koju kolektivni zapad namerno potpiruje - da je kolektivni zapad nastanjen korumpiranim mlakonjama ogrezlim u pederluk i otupelim od raskoši.
Dibidus wrong. Političari kolektivnog zapada su podjednako prljavi i osvetoljubivi - ako ne i prljaviji i osvetoljubiviji - igrači kao i balkanski, s tom razlikom što im je fitilj mnooogo duži, a rečnik mnogo probraniji. Mora da su čitali Cun Cua, drevnog teoretičara rata za koga Dodik nije čuo, koji je naučavao da protivnika treba dovesti u zabludu da si slab, navesti ga da pomisli da je on vrlo jak i da na kraju istrči pred rudu, ko božemeprosti Rudonja.
Istorijsku odluku da strance ubuduće zove Rudonjama Dodik je doneo na Kočićevim danima, zacelo inspirisan Kočićevom pripovetkom „Jablan“ u kojoj naš, srpski vo Jablan - uprkos podršci tadašnjeg kolektivnog zapada, pobeđuje „carskog vola“ Rudonju.
Lepo je nalaziti inspiraciju u književnom nasleđu, ali da sam ja neko, što rekli Indexi, preporučio bih Dodiku da, umesto romantičara Kočića, pročita realistu Andrića, koji je u „Priči o kmetu Simanu“ ispričao jednu sasvim drugačiju priču iz istog kraja.
Ukratko ću je prepričati. Elem, nakon austrougarske okupacije, kmet Siman je istrčao pred rudu - umal ne napisah Rudonju - i pomislio da je agama i begovima odzvonilo, pa se uskurčio i nije više hteo da daje harač. Andrić, kako to samo on ume, opisuje Simanovu opijenost slobodom, čvrstu uverenost da je sve što vidi njegovo i da mu niko ništa ne može jer je jači od sudbine.
I - šta? Simanov aga je tužio našeg junaka zemaljskom sudu, koji je presudio u aginu korist. Siman nije izvukao pouku, nastavio je borbu za svoja prava, u jednom trenutku dopao mardelja i na kraju se propio i završio kao skitnica. Svaka sličnost sa stvarnim licima i događajima je slučajna.
NE PROPUSTITE
