Najbolje volim kad se Porfirije oda nacionalnom jezikoslovlju i kad stane na branik fantoma nacionalnog identiteta. Kažem „fantoma,“ jer je kolektivni identitet isto što i kolektivno dupe - fantazam. Iha-ha sam puta ovde objašnjavao da se identitet može odnositi isključivo na ličnost. Kažem „može“, jer se malo ko, ne samo u Srbiji nego i šire, uzdigne do identiteta, tj. do stvarne slobode.
Kao što smo juče apsolvirali na Sergejevom primeru, sloboda se skupo plaća, donosi gomile neprijatnosti, sledstveno se većina - pogotovo u Srbiji - radi udobnosti utopi u kolektiv - juče u radničku klasu, danas u srpstvo - i naposletku plati stostruko veću cenu nego što je cena slobode.
Iako bi po prirodi poziva i čina trebalo da se obraća ličnostima - što povremeno i čini - Porfirije najbolje voli da se obraća kolektivu, pak je u tom smislu - ne znam kojim povodom - objavio homiliju o nasušnoj potrebi „očuvanja srpskog jezika“.
Pažljivo sam pročitao rečenu homiliju i da sam nastavnik srpskog, ocenio bih je ocenom „nedovoljan jedan“, ponajpre zbog promašenosti teme, potom zbog očajnog stila, jedine stvarne opasnosti za svaki jezik. Neka se Filip Rodić - Porfirijev javni pravobranilac koga neki zovu Konjoljub - ne sablažnjava: keca nije dobio Porfirije, nego pridvorski parazit koji mu piše poslanice i govorancije.
Šta (između mnoštva ostalog) kaže homilija. „Hram i dom našeg nacionalnog identiteta (čitaj jezika)“, piše u homiliji, „nalazi se na udaru onih sila koje nastaju da ga izvitopere, da mu preseku dotok životodanih sokova i da ga izobliče“. Sedi, jedan.
Kojih to sila - homilija ne kaže, pa nastavlja biserom svetosavske mudrosti.
„Ne treba posebno isticati“, kaže homilija, „jer je prepoznatljivo“ - a onda ipak ističe - „ali treba podvući jer izgleda da nije svima i do kraja jasno da ovde nije reč o jeziku kao nekom izdvojenom samosvojnom fenomenu.“
Ne znam kome bi ovo od početka bilo jasno, ali idemo dalje.
„Promena jezika za cilj ima promenu čoveka koji ga govori, koji na njemu misli, piše, peva i plače, kojim je istim tim jezikom formiran i kojim on formira druge.“ (Plači na srpskom, srpski rode).
Ako se neko usrao od straha zbog moralnih „sila“ i opasnosti od „promene jezika“, neka ne očajava, „Crkva će ga braniti“, zaključuje homilija. Uz dužno, ali slabašno postojanje skrećem pažnju da crkva (koliko može) treba da govori srpskim jezikom, ali da očuvanje jezika valja prepustiti onima koji ga „očuvavaju“ i tvore, dakle piscima i pesnicima - koji to uprkos otporima i čine - i SANU, koja to, iako je u tu svrhu i osnovana, samo sporadično čini, a i kad sporadično čini, čini rečnikom Porfirijeve homilije.
Za kraj. Utuvite da jeziku (i Milu Dodiku) niko ne može ništa. Niko ga ne može izvitoperiti, čak ni tabloidi, čak ni skupštinske rasprave, jer je jezik van domašaja sila ovog sveta, makar bile i velesile. Riznica srpskog jezika dostupna je u neokrnjenom stanju malobrojnima koji njime dobro vladaju, a pisac homilije, ko god bio, ne spada među takve.
