Na Bogojavljenje, kaže narod, u ponoć treba pogledati u nebo i zamisliti želju, pa će sigurno biti ispunjena. Priča se o nekom pohlepnom i ružnom gazdi koji je danima unapred smislio da traži da mu sandučić s novcima bude kao kuća, a glava kao u lokalnog lepotana... I kad je došlo vreme, provuče glavu kroz rešetke na prozoru i u brzini izgovori: „Daj bože da mi glava bude kao kuća...“ I bi tako! Ostane zaglavljen u prozoru, a šta je posle bilo... da li je pop mogao nešto da učini ili je morao da čeka sledeće Bogojavljenje, zaboravilo se u maglama istorije. Ostalo je samo naravoučenije: pazi šta želiš, može i da ti se ostvari!
Ali kad bi svi slušali naravoučenija, kad bi ona bila obavezna lektira, gde bi nama kraj bio: sit bi gladnom verovao, lav ne bi pojeo miša kad mu upadne u jamu, a cvrčak... Uostalom znate sve te priče.
Elem, deo srpske opozicije koja je sebe skromno nazvala „tehničkim organizatorima protesta“ (čast majstorima što popravljaju megafone i postavljaju binu, ali mislilo se da Marinika, Ćuta, Miki Aleksić, Zelenović... pucaju na nešto više), taj deo „tehničara“ nije bio na času kad se učilo Bogojavljenje. Mesecima su njihovi glasnogovornici trubili: izbori, izbori!, a kad im je želja ispunjena, ostali su zaglavljeni u prozoru sa prevelikom glavom!
Prva reakcija bio je muk, neizrečeno: a šta ćemo sad!, da bi zatim oni među tehničarima brži na jeziku rekli da nisu mislili baš tako, nego onako... Na primer: lokalne izbore nisu tražili, naprotiv, i slično, ali je sve bilo daleko od euforije koju bi čovek očekivao nakon ispunjenja zahteva onako spektakularno iznošenih u Skupštini, uz vuvuzele i ritam sekciju.
Znakovit je naslov komentara u Šolakovom tabloidu Nova: „Vučić raspisao izbore da bi zamaglio Banjsku“... ili slično. Ni pomena kampanje vođene u ovom i silnim medijima, ni reči o cirkusu u Skupštini, ni slovo o iscrpljujućim diskusijama: jedna ili dve kolone, kao da izbori nisu uporno traženi - nego, izbori su zbog Banjske.
Prosto, opozicija nastavlja da se ponaša kao da im zahtev svih zahteva nije ispunjen, jer oni ne znaju šta će sa traženim izborima. Ili, preciznije, a izlazi na isto: znaju šta će biti na izborima. Zato su nastavljene „protestne šetnje“, koje odavno nemaju ni karakter izražavanja narodne volje, ni snagu naroda. Uprkos najavama velikog broja učesnika u septembru, te su šetnje sada samo smetnja u saobraćaju, a vesti o njima servisna informacija, poput one da se zbog radova na toplovodu ulica ta i ta zatvara za saobraćaj od toliko do toliko.
Ni sami organizatori ne trude se da ih dignu na smisleniji nivo. Za to bi bio potreban koncept, a oni ga nikad nisu ni imali. Otuda je moglo da se desi da Radomir Lazović prefarba tablu na ulazu u RTS i poruči zaposlenima: „Smatrajte ovo upozorenjem!“
Naknadni spinovi nekih medija koji su se uključili u kontrolu štete svodili su se na priču vlasnika velikog psa koji govori: „Ne brinite, neće on...“ dok njegov pitbul balavi bez korpe.
Ali činjenice ostaju: kad se farba potroši, normalan nastavak akcije je razbijanje vrata. Ali znaju to i Lazović i oni koji ga brane.
Kad je u junu jedan poslanik suprotnog političkog opredeljenja Lazoviću na Tviteru pomenuo „lovce i Vidovdan“, ovaj je otišao u policiju da prijavi pretnju.
Razumeju se u materiju... Nego im je glava zaglavljena u prozoru, pa otežano razmišljaju.
N. N.
NE PROPUSTITE
