Kad sam se obavestio da je Olivera Bećković u „Utisak nedelje“ pozvala na informativni razgovor u svojstvu građana Savu Manojlovića, Micu Zavetnicu i Jovu Bakića - tim redosledom - znao sam da mi nema druge nego da odem u Rim, tj. da se u 20.30 namestim pred televizor i da čekam čuda i pokore.
Nije „Utisak“ čestito ni počeo, a stekao sam utisak da se Jovo Bakić iz revolucionarne faze vratio na predrevolucionarna fabrička podešavanja, što će reći na trezveno sagledavanje stanja u srpskom društvu, koje nije nimalo ružičasto. Daleko od toga. Mračno je kao u rogu.
To je još jedna potvrda moje teze da se temeljni problemi ovog društva ne mogu sagledati - ma koliko wanna be sagledavač bio inteligentan i obrazovan - pre određene životne dobi (približno šezdesete godine) i ne pre nego što se prožive najmanje četiri ciklusa večnog vraćanja istog.
Osim Jove Bakića - kome je došlo (možda je bolje reći „vratilo se“) iz dupeta u glavu - svi ostali u studiju su bili večni povratnici istog, počev od Olivere, trendseterske cincarsko-kalburske čaršije, preko Milice Đurđević Stamenkovski - najnovijeg avatara Milice Stojadinović Srpkinje - zaključno sa Savom Manojlovićem, jednim od avatara Koštunice, Tadića i ostalih dubokih čaršijanera koji su čvrsto uvereni da se izanđala nacionalistička matrica može sprovesti u život na građanski način, u rukavicama i sa white tiem oko vrata.
Scenario večnog vraćanja istog - tj. uvaljivanja muda umesto bubrega - jeste sledeći: Olivera postavlja pitanje od 1.000 tona parizera: kako je moguće da nam se ovo dogodilo i šta će biti ako na dan izbora bude padala kiša, Mica Zavetnica (otprilike) kaže da je sve to zbog francusko-nemačkog sporazuma, Savo Manojlović ne kaže eksplicitno - ali očigledno hoće da kaže - da će sve rešiti neočekivana sila koja se pojavljuje niotkuda i rešava stvar.
Jovo je u jednom trenutku priupitao Micu zna li šta reč „zavet“ znači, na šta je Olivera Mici pritekla u pomoć natuknuvši Bakiću da Zavetnica nije na ispitu i da nije u obavezi da odgovara na profesorova pitanja. Jovo je, međutim, ostao srca kamenoga i insistirao da Zavetnica odgovori, što je i učinila. Ko biva... srpski narod je dao kosovski zavet itd.
Odgovor je, naravno, bio pogrešan, ali objasniti zašto je pogrešan - i kakve štete za istoriju i život proizilaze iz te pogreške - toliko je basnoslovno džaba krečenje da ga čak ni moja neznatnost ne može priuštiti.
Ostatak „Utiska“ - sve do pauze posle koje idu utisci, kad sam isključio televizor i latio se knjige - bio je ispunjen uobičajenim tabloidnim prepičkavanjima tipa čiji je muž kurva, ko je prava, ko lažna opozicija, ko je poslednji video Miru Marković, kome Vučić prikuplja potpise, koga najviše čereče režimski tabloidi, a koga maze, i sve tako nešto i sve u tom smislu.
Knjiga kojoj sam se po ko zna koji put vratio u samoodbrani od utisaka kojih mi je bila puna glava zove se „Uspon beznačajnosti“. Autor se zove Kornelijus Kastorijadis. Must read.
NE PROPUSTITE
