U Nemačkoj je Levica (Die Linke) za nešto više od pet godina od najjače opozicione postala irelevantna partija. Posle pada popularnosti, tri vladajuće stranke su počele da preispituju svoje političke programe kako bi postalu izborno privlačnije i razlikovale se od mejnstrim politike.
Sara Vagenkneht je skoro petnaest godina bila poslanik Levice. U nekim periodima je i vodila tu stranku. Redovno je prisutna u medijima. Ona je poseban profil političarke koja već duže vreme egzistira u okviru nemačkog političkog establišmenta. Njena nedavna objava da napušta partiju kako bi osnovala novu - ,,Savez Sara Vagenkneht - za razum i pravdu“, koja bi odražavala ono što mnoge njene levičarske kolege smatraju ideološkim ekscentričnostima, to samo potvrđuje.
Na prvi pogled izgleda da Vagenknehtova ima cilj da lovi glasače Alternative za Nemačku, desničarske nacionalističke partije koja je, po svim anketama, na drugom mestu. Suština je ipak u nečem drugom.
Njena primarna meta su nezadovoljni, razočarani, tj. svi oni koji osećaju bes prema sistemu. To, dakle, nisu pristalice samo krajnje desnice, već i glasači Zelenih, CDU, SPD i Liberala. U njenoj političkoj platformi nema mnogo novih ideja, iako bi način na koji su kombinovane mogao da izgleda kao nov.
Elementi njenog programa su tipično ortodoksno levičarski. Insistira na povećanju poreza bogatima, predlaže drastično povećanje minimalnih plata, ali i javnih investicija, zalaže se da Nemačka održava bliske veze s Putinovom Rusijom. Protivi se tome da njena zemlja nastavi da šalje pomoć Ukrajini i smatra da bi Nemačka trebalo da napusti NATO. Ona je beskompromisna, antiamerički nastrojena i sklona teorijama zavere. Njena retorika o imigraciji je temeljno drugačija, zapravo identična AfD. Njen program je po ekonomskim pitanjima populističko-levičarski, dok je u skoro svemu ostalom konzervativan. To može biti dobra formula, računica i strategija za uspeh na izborima.
Nejasno je samo u kojoj meri to može da funkcioniše u zemlji sa šest nacionalnih partija koje krasi veliki broj ideoloških nijansi.
Njena najava dobrano je odjeknula u nemačkoj javnosti, a pojedina istraživanja pokazuju da bi blizu 14 odsto birača glasalo za njenu partiju. Zabrinjavajuće je to što će, ako njena stranka bude uspešna kao što pokazuju prve ankete, biti manje opcija za formiranje većinske vlade bez AfD ili Vagenkneftove na saveznom nivou.
Vagenknehtova bi mogla da ima bitnu ulogu u rekonfiguraciji nemačkog partijskog sistema. Ona može da oduzme glasove AfD, ali može i da mu omogući da dođe na vlast ako koalicioni partneri budu primorani da biraju između dve ekstremne populističke partije. Tu možda treba tražiti odgovor na pitanje zašto je reakcija AfD iznenađujuće prigušena, iako su pokušali da privole Saru Vagenkneft da im se pridruži.
Sukobi, podele i nekompetentnost su sprečili vladu da ispuni mnoga svoja izborna obećanja. Sada će, sa recesijom koja se nazire, ogorčenje zbog nesposobnosti političke klase verovatno postati još izraženija. Pošto je svet sve više uznemiren zbog rata u Ukrajini i na Bliskom istoku, nemačka politika sve više klizi ka populizmu i nacionalizmu, a to može biti veoma opasno!
NE PROPUSTITE
