Poprilično se iznenadih kad u nedelju na naslovnoj strani Rotopalanke ugledah zapandrčenu sliku ovde juče pomenutog Đorđa Vukadinovića. U kraćem tekstu ispod Đoletove slike pisalo je da je Vukadinović podržao Guzijanovu listu „Siguran izbor - ozbiljni ljudi“.
Nemam ništa protiv, daleko od toga, Đole ne samo da zaslužuje naslovnicu već bih mu ja, da sam na mestu Rotopalankinog glodura, dao i duplericu, koju bi Politika kao glavni distributer političke pornografije neizostavno morala da uvede. Ali stvar je u tome što je vest da je Đole podržao Guzijana vest tipa pas ujeo čoveka, dakle uopšte nije vest, to i vrapci znaju.
Vrapci takođe znaju da u srbskim novinama odvajkada - a možda i oduvek - drugih vesti osim modifikacija vesti da je pas ujeo čoveka naprosto nema. Ako se, daleko bilo, i nađe neki povod za vest tipa pas ujeo čoveka, gloduri ili oklevaju da je objave, ili je - češće - uopšte ne objave. Setimo se samo da je ceo svet saznao da je pas ubio čoveka - tj. da su Prvoosumnjičeni ubili Đinđića - debela dva sata pre nego što je to priopćeno SNiS-u.
Nećemo mi pocrkati od gladi, još manje od promaje - mada je ta opasnost realna - pocrkaćemo od dosade, poslednjeg utočišta ljudi bez ideja - i obraza - koje ne mrzi da povazdan ispaljuju bajate parole, ubuđale floskule i izanđala opšta mesta, koja zvuče kao kosmodisk, ali i dalje (mada sve slabije) deluju, iako su sto pedesetak godina stare.
Godine, recimo, 1944. mogli ste čuti Đilasa - Milovana, ne Dragana - koji je (približno) ovako agitovao: „Na izborima će pobediti radnička i proleterska Srbija, koja neće dozvoliti politici reakcionarnih snaga da nas gazi, da nas na svaki mogući način omalovažava i pravi od nas ljude koji treba da budu slepi poslušnici bogate, kapitalističke elite.“
Godine 2023. možemo čuti Mikija Aleksića - nasumičan izbor, ništa lično - koji, iako nije član KPJ, ovako agituje: „Na izborima 17. decembra pobediće normalna i pristojna Srbija, koja neće dozvoliti politici cinizma da nas gazi, da nas na svaki mogući način omalovažava i pravi od nas ljude koji treba da budu slepi poslušnici bogate, novopečene naprednjačke elite.“
Da li je 1944. radnička i proleterska Srbija pobedila na izborima? Da. Nije mogla da ne pobedi, Đido se mogao obraćati apstraktnim radnicima i proleterima i obećavati pobedu zato što je iza sebe imao organizovanu KP i represivni aparat.
A da li će pobediti Mikijeva „normalna i pristojna Srbija“? Oće qwrz. A evo zašto, što reko Blic. Zato što je „normalna i pristojna Srbija“ apstrakcija, grandiozno uopštavanje, koje iza sebe nema ništa od onoga što je imao Đilas, ali koja će, fakat, privući određen broj muškaraca i žena koji si laskaju da su normalni i pristojni da daju glas Mikijevoj listi, koja god bila.
Ima tu još razloga. Đilas i KPJ su bili partija radikalnih promena i velikih obećanja - od kojih su mnoga ostvarena - dočim u Aleksićevoj agitki ne vidim ni „n“ od najave strukturnih promena i nijedno obećanje, koje bi, obrni-okreni, bilo ludom radovanje.
