Ide zima, bliže se izbori, brašna, zejtina, graška i soli (navodno) ima dovoljno, takođe ima dovoljno uglja, nafte i gasa, ali obrni-okreni, Srbija pustoši žestoka energetska kriza; ne mislim na električnu i toplotnu, nego na društvenu energiju.
Hajde najpre da razmotrimo šta bi to moglo biti „društvena energija“. Ima o tome raznih škola mišljenja, ali ću se ja, kao kuhinjski politički filozof, držati svog, pa ću reći da je društvena energija sposobnost prevazilaženja katastrofa društvenog energetskog sistema, npr. ratova, poplava, zemljotresa i njima sličnih masovnih sranja.
Nešto slično je - upitan kako definiše uspeh - rekao i ser Vinston Čerčil: „Uspeh, mladi čoveče, to vam je sposobnost podnošenja neuspeha.“
I vaistinu, nema drugog recepta za uspeh osim uspešnog podnošenja i prevazilaženja neuspeha i nastojanja da se, ako je ikako moguće, ne ponavljaju greške koje su dovele do ovog ili onog neuspeha.
Po nekom naopakom pravilu, mi Srbi, u fizičkom smislu, nevolje podnosimo mnogo bolje od mnogih drugih naroda - nema nam spasa, ali nikad ne propadamo - naš problem je kolektivna navučenost na nevolje. Nikako ne uspevamo da se psihološki uzdignemo iznad nevolja koje su odavno iza nas. Nikako da prebolimo činjenicu da nam se nešto loše uopšte dogodilo, pogotovo da se neko drznuo da nam uradi nešto loše. To nacionalni bardovi i popovi zovu „oprostićemo, ali nikada nećemo zaboraviti“.
Pisac hoće da kaže - za tačnost informacije garantuje - da su učesnici i savremenici Kosovskog boja (inače vrlo diskutabilno) poraz podneli neuporedivo bolje nego njihovi daleki potomci u 19. i 20. veku. Tek je nedavno NATO bombardovanje malčice zasenilo Kosovski boj, ali to je i dalje „rana neprebolna“. (Takođe nacionalni bardovi i popovi.)
Tako je to išlo dvesta i kusur godina - jedna generacija najebe, tri sledeće ne mogu da prežale dedovske rane neprebolne - sve dok na početku 21. veka - nakon što je poslednji pokušaj resetovanja propao - nismo zapali u društvenu energetsku krizu i našli se na ivici entropije.
Došli smo do stadijuma u kome nesporno veliko društveno zlo - politički prostakluci, lopovluci, prepičkavanja i prenemaganja - daju jedinu dinamiku posustalom društvu svedenom na aritmetički skup. Eksperiment je, naravno, nemoguće izvesti, ali ako bi se - nasilnim putem, jer drugi nije moguć - zaustavio cunami napred navednih sranja, Srbija bi se istog momenta sunovratila u haos, možda i u ništavilo. (Garantujem i za tačnost nedokazive informacije.)
Srpsko društvo naprosto više nema snage za „pristojnost“, „normalnost“, „fer i poštene izbore“ i ostala predizborna obećanja (svih boja) na isti način na koji heroinski zavisnik dobro zna prednosti nenavučenosti, ali nije u stanju da prestane da se fiksa.
Možda je upravo to razlog zbog kog moja neznatnost zahuktalost predizbornih radnji vidi kao takmičenja gubitnika (svih boja) koji po svaku cenu hoće da pobede.
NE PROPUSTITE
