Za moju neznatnost selektivna predizborna ćutnja počinje sedam dana pre roka. Šta znači - selektivna ćutnja? To znači da u spoljašnji svet emitujem svoje utiske, ali da ih ne primam iz spoljašnjeg sveta ili ih primam selektivno.
U tom poslu mi pomažu moji oficiri za vezu s društvenomrežnim svetom bez veze i smisla. Malo-malo pa mi Vajber, kroz moj prozor u svet, ko mudo umesto bubrega uvali poneki biser predizbornosti. Juče i prekjuče sam, recimo, dobio dva spota, jedan koji promoviše koaliciju Boškić-Mica, drugi koji mami glasače Guzijanu Jeremiću i njegovoj (jebenoj do bola) Stranci.
Oba predizborna uratka su, svaki na svoj način, verna slika ne tako malog postotka ovdašnje populacije i istovremeno dragocen dokument za neko buduće vreme. Naime, kad krene nova runda kukumavčenja i zapomaganja, dovoljno će biti da se - uz komentar: gledali ste, šta hoćete - puste inkriminisani spotovi.
Pre nego što pređemo na meritum stvari, valja naglasiti da u mentalnom smislu oba video-uratka pripadaju ranoj drugoj polovini 19. veka, uz napomenu da bi spotove - samo da im je video-tehnologija bila dostupna - devetnaestovekovni populisti napravili estetski mnogo prihvatljivije. Jbg, ma koliko to zvučalo apsurdno, Srbija je u to vreme bila bliža duhu vremena.
Prelazimo na meritum. Boškićev spot - s Boškićem u glavnoj ulozi - u suštini je video-karikatura, nije to zasenjivanje prostote, to je prostota zasenjivanja. Na početku spota vidimo srpskog domaćina - sa šarenicom okačenom oko vrata - koji pevušeći „veseli se, srpski rode“ itd. - vozi traktorče s prikolicom natovarenom nekim džakovima. Seoska idila, nema šta.
Ali vraga, srpskog domaćina presreću trojica gorila - kojima samo fali „mi smo Vučićeve haračlije“ na čelu - koji seljaku otimaju jedan po jedan džak kao porez za koješta i džakove trpaju u gepek nabudženog BMW. Domaćin u trenu dospeva na ivicu biološkog opstanka, pitanje je minuta kad će skapati, što bi ga bezbeli snašlo da se u poslednjem trenutku - niotkuda, kao ona neočekivana sila - ne pojavljuje Boškić i rešava stvar. Kako? Lako. Skreše haračlijama u brk: „Sram vas bilo, vi i vaša banda ste sve opljačkali, privatizovali sve, ne može to više tako, seljak je zakon, zakokružite br. 55“ - i haračlije beže preko njiva ko mačke s jebališta.
Zašto br. 55? Zato što ga nema na izbornom listiću, a ja nisam u obavezi da javnost obaveštavam pod kojim je brojem koalicija Boškić-Mica. Ideja za spot je, pretpostavljam, Boškićeva, čiji je benzin, ne znam - ne bi me začudilo da je iz domovine Ostapa Bendera - izvedba je estetska katastrofa, a Boškićeva gluma tragikomična.
Ništa to bolje ne bi bilo - a slutim da će bivati sve gore - da su Boškićevu ideju realizovali profesionalci, a ne diletanti iz lokalne amaterske družine ili čak slučajni prolaznici. Kažu da jedna slika vredi koliko 10.000 reči, ja kažem da Boškićev spot vredi koliko 1.000.000.000. Ko ume da vidi, sve će mu biti jasno, ko ne ume, neka pogleda onaj makedonski spot s naravoučenijem: posle ebenje, nema kajanja. U sutrašnjem broju sledi (psiho)analiza Guzijanovog spota.
