Danas je poslednji dan u kom su dozvoljena predizborna prepičkavanja, sutra počinje tzv. predizborna ćutnja i moram priznati da ću - uprkos tome što su predizborna sranja neiscrpno vrelo tema, rado zaćutati.
Naša poslednja predizborna tema biće posvećena davanjima predizbornih podrški (svih boja), što će reći ProGlasima i KontraProglasima. Pa da krenemo na posao. Čitaocima Famoznog je odranije poznato da moja namćorasta neznatnost popreko gleda na međunarodne davače podrške - npr. na antipode, Bernar-Anrija Levija i Čomskog - ali isto tako nerado gleda i na domaće, bez obzira što je i sama davala (i nastavila da daje) raznorazne podrške.
A evo i zašto, što reko Blic. Ovo se, naravno, ne može statistički dokazati, ali smeo bih se opkladiti u 1.000.000 tona parizera da sve te „umne glave“, „ugledne ličnosti“, „pristojni ljudi“ - kako god ih zvali - nikada nijednoj jebenoj stranci nisu doneli nijedan glas. To je samo deo političkog folklora. Odgovorno tvrdim da, bar u Srbiji, u poslovima namicanja glasova više vrede džak brašna i litar zejtina nego potpis nekog akademika, slavnog glumca ili pjevača.
Naime, slave, makar bile i svetske, i ugledi, ma koliko bili veliki, u Srbiji nemaju nikakvu političku težinu, a ni nekog naročitog smisla. Sve da, recimo, Tesla, ustane iz groba - ili da čak Obilić izađe iz pesmuljka popadije Crnogorčević - i da potpišu podršku kandidatu, nazovimo ga A, kandidat A će - po zakonu Vuka Draškovića - dobiti većinu glasova tek kad se uspentra na vlast.
Dati podršku - bilo koje boje - to u Srbiji znači biti privezan za jedan od dva stuba srama. Ako li daš podršku opoziciji, istog trenutka ćeš postati „lažna elita“ (ili nešto gore), a ako li pak daš podršku vlasti, bićeš optužen - ponekad ne bez razloga - da si vlast podržao zato da bi ona podržala tebe.
Najtugaljivije u svemu tome, iako je nevidljivo - ali samo zato što to niko ne želi da vidi - jeste to što davači i naručioci podrški (svih boja) biračko telo posmatraju - doduše ne sasvim bez razloga - kao uplašenu, beslovesnu masu koju iz letargije treba da trgne poziv ovog ili onog uglednika.
Ali to ne biva. Ako nisi dorastao političkom mišljenju - a tome nije doraslo ni 99% ovdašnjih politikanata - nema tog autoriteta koji će ti ga promeniti. U takvom ambijentu se glasa guzicom, zbog džaka brašna i litre zejtina ili za smenu trenutnog distributera brašna i zejtina.
Osim toga, autoritete uglednih davača podrške (svih boja) ozbiljno podriva poveliki broj slučajnih prolaznika koji potpisuju podršku čisto da bi bar na trenutak „izašli u javnost“ iz anonimnosti. Imperativ kvantiteta! Samo da nas je više (ako baš ne mogu svi). Ali više nije uvek i bolje. Luter je, štaviše, tvrdio da je gore. Ali šta zna Luter šta je predizborna kampanja u Srbiji.
Tako se, po principu da nas je više, ProGlas nije ogradio od podrške Matije i bratije, ali to ne treba da ih brine, neće se to odraziti na izborni rezultat. O tome ne odlučuje Matija, nego guzica. Vidimo se u sledećem ratu - pardon, lapsus - u sledećem broju.
NE PROPUSTITE
