Uvidevši valjda da je složenica Studenti protiv nasilja još gluplja od koalicionog imena Srbija protiv nasilja - i da preti osnivanjem Srednjoškolaca protiv nasilja - neka se N. N. majka invencije dosetila da protestujuće studente nazove „neformalni pokret Borba“. Ostavimo mi studente da protestuju, to im je u opisu radnog mesta, pa pređimo na temu naše današnje kolumne - na štete i koristi od neformalnosti po istoriju i život.
Neformalnost je puna draži - i u Srbiji uživa ogromnu popularnost - ali ima tu jedan veliki problem: tamo gde nema forme, ne može biti ni sadržaja. Isto važi i za pokrete, takođe veoma popularne u Srbiji. Problem se dodatno komplikuje kad neformalne grupe i pokreti odluče da utiču na politiku, što je njihovo neotuđivo pravo - koje isključuje obaveze (tajnu njihove popularnosti) - ali uvek završi uprdom u čabar.
Usponu neformalnosti u Srbiji bitno doprinose formalne političke stranke, koje se polomiše da obezbede neformalnu (i neobavezujuću) podršku uglednih građana iz svih oblasti života i rada, što je po meni ključna odlika cincarsko-kalburske politike, koja nastoji da sopstveni politički nerad i bezidejnost nadoknadi ugledom ili slavom ove ili one ličnosti.
Pričao sam vam već da sam svojevremeno bio odlučno protiv prijema neformalne grupe Otpor u DOS. Kakva im je politika, pitao sam, čemu se odupiru? Nama treba napad, ne odbrana, argumentovao sam. Treba li reći da sam džaba krečio. Pokazalo se posle 5. oktobra da su neformalni otporaši brzo formalizovali svoju participaciju u DOS-ovim poslovima i danima. Znate kako. Znate qwrz. Zaborav je izbrisao sve.
Kad je na koncu svega, da bi se uvukao u dupe novim vlastima - u čemu je 100% uspeo - pristupnicu Otpora potpisao i Dobrica Ćosić, shvatio sam koliko sam bio u pravu i koliku sam dobio karu. Ali, jbg, već tada sam znao da biti zajeban u politici nije nikakav izgovor. Bivaću posle zajeban još ihaha puta, ali uvek sam se tešio mišlju jednog drugog političkog filozofa, Čerčila, da se uspeh sastoji u strpljivom podnošenju neuspeha. U mom slučaju - večnih.
Pisac hoće da kaže da ugled, ma koliki bio, slava, makar bila i globalna, i raznorazne neformalnosti u politici ne vrede ni pišljiva boba, a pogotovo ne vrede u Srbiji, u kojoj i članovi ove ili one stranke glasaju za stranku tek kad stranka osvoji vlast.
Da nevolja bude veća, ni srpske formalne političke stranke nemaju formu. Sve se obraćaju „narodu“, dakle grandioznoj apstrakciji i bezobličnosti. Nema nijedne srpske partije koja će „sići u narod“, pa se obratiti radnicima i zemljoradnicima (levica) ili kapitalistima i dobrostojećim slojevima društva (bajagi desnica), koja će politički uobličiti njihove partikularne interese i te interese odlučno zastupati.
Zato ćete u gotovo svim srpskim jebenim strankama videti i akademike i prosjake, i lepotice i zveri, što je takođe njihov neotuđivo pravo, ali je i obaveza da takve politike završe u bezobličnosti i beznačajnosti.
NE PROPUSTITE
