U tradicionalnoj novogodišnjoj poslanici Famoznog srpskom narodu i senatu ovoga puta neće biti zvončića, zvončića koji zvone celu noć, prskalica, Deda Mrazeva i Baba Kuraba, čak ni proglašavanja dupeuvlakača i lupadžije godine, kojih je bivalo dok je praznično uveselenije imao koliko-toliko smisla.
Opšte je mišljenje da su za sumračno raspoloženje s kojim dočekujemo 2024. godinu krivi nedavni izbori koji su - kako kažu majke invencije - „produbile krizu“ i „povećale podele u društvu“, ja sam pak onomad na ovom mestu kuhinjski naučno dokazao da ovde nema nikakve krize, a da pogotovo nema nikakvih podela. Nijedna kriza ne traje 160 godina, a naša otprilike toliko traje.
Takođe, nema nikakvih podela. Aleksandar Vučić je na proteklim izborima dobio 98,8 odsto glasova. Doduše, nisu svi glasovi upisani na Visoki Raboš, ali su svi - sa izuzetkom 1,2 odsto glasova koliko su osvojili LSV, GDF i LDP - bili glasovi za Vučićevu politiku, s tim da je 23 zarez nešto glasova želelo da tu politiku vodi neko drugi.
Pogledajmo šta je Vučićeva politika u njenom svedenom obliku: EU integracije, nedavanje Kosova, nepristupanje NATO paktu, neuvođenje sankcija Rusiji. A šta je politika „Srbije protiv nasilja“, koalicije čije samo ime otkriva zjapeću nepolitičnost i bezidejnost. Isto to, samo - pretpostavlja se - „sa ljudskim likom“. I sa Đilasom na čelu kolone.
Sa izuzetkom pomenutih LSV, GDF i LDP, sve ostale stranke na srpskoj histeričnoj političkoj sceni samo su (nedobrovoljne) frakcije SNS. Nema na srpskoj političkoj sceni napetosti između različitih političkih ideja, nema u suštini nikakvih napetosti, otuda jeziva kolektivna depresija, letargija i sveopšta stagnacija. Ali je tačno da su izborni proces i postizborna sranja bili veliki korak napred u „antipolitiku“, kako je francuski politički filozof Etjen Balibar definisao „krizu državnosti izazvanu resantimanskim politikama ukorenjenosti u nesposobnost da se pozitivno deluje“.
Kako napred rekoh, jedine politike koje bi mogle da - uz mnogo sreće - zaustave sunovrat u negativnu spiralu i involucije dobile su na izborima skupa jedan zarez nešto odsto glasova, a jednu od tih lista, GDF, Đidovi eroumudžahedini u vašarski montiranom procesu nabedili su za falsifikovanje potpisa.
Postizborne blokade ulica samo su empirijska manifestacija mentalne blokade koja je parazliovala srpsko društvo, tačnije - aritmetički skup individuuma koje tumaraju unutar eluzivnih granica Srbije. Studentarija koja za Đidov račun „ruši“ Vučića vatanjem u kolo i spletovima pesama i igara nije svesna - ali će ipak snositi odgovornost - da igra na Đinđićevom grobu, ohrabrena naslovnicom prazničnog broja Danasa na kojoj piše: „Vučićev balon će morati da pukne“.
Pukao - ne pukao, meni lično će pući qwrz. A budući da sam „postmodernista“ i da mi je autocitatnost dozvoljena, našu prazničnu kolumnu ću završiti citatom iz intervjua koji sam dao Novoj, a u kome sam na pitanje novinarke „a dokad će Vučić biti na vlasti“, odgovorio: biće na vlasti sve dok se protiv njega budu „borili“ amateri iz beogradskih kafića i kupleraja. Srećna nova 1912.
NE PROPUSTITE
