FAMOZNO SVETISLAV BASARA: VELIKI BEOGRAD

Grad Beograd je velika Srbija u malom. Granica Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica je iscrtana radi zasenjivanja opštenarodne prostote, dok je sanjana granica velikih Srba (svih vremena i boja) - koja po pravilu postaje java - linija Dedinje-Senjak-Vračar, a za one s jeftinijim ulaznicama - Dorćol.

Videli smo juče kako Milan St. Protić pominje „neke“ prethodne režimlije koje su postale „ruska agentura“ i širom otvorile vrata „ruskom uticaju“, ali Milan - iako to dobro zna, iako čisto sumnjam da je u dobrim odnosima s „nekim“ - ni pod mukama ne bi upro prstom i rekao „Koštunica“. To bi bio težak prekršaj čaršijskog reda. Nomina su odisa.

O (malim) koristima i (golemim) štetama cincarsko-kalburske čaršije po srpsku istoriju i život višekratno sam pisao, nema potrebe da se ponavljam, mada garantujem da ste zaboravili gradivo. Danas ćemo se radije pozabaviti načinom na koji se cincarsko-kalburska čaršija brani od optužbi za cincarluk i kalburstvo, i to iz pera (tačnije tvita) osobe koja suštinski ne pripada cincarsko-kalburskoj mentalnoj matrici, ali jbg, braća po beogradskom rođenju se moraju braniti po svaku cenu.

Rečena osoba je Vesna Pešić, koja je tvitovala, citiram: „Basara stalno ružno napada ljude cincarskog i vlaškog porekla. Optužuje ih da su oni zlotvorska ‘beogradska čaršija’ koja zapravo odlučuje i zagorčava život ljudima iz Bajine Bašte. Provincleri nisu oni koji ne žive u BGD, nego mentalitet koji je opisao Konstantinović u Palanci.“

Sve je pogrešno u ovoj odbrambenoj filipici. Ja, naime, ne „napadam“ osobe cincarskog i vlaškog (?) porekla, nego beogradske Srbe sa dna kace; ono „cincarski“ i „kalburski“ se ne odnosi na etnos, nego na etos i karakterologiju. Nije baš politički najkorektnije, ali jbg, imunitet pesničke slobode mi daje za pravo da tako pišem. Tim pre što je to tačno, Vesna bi to morala znati.

Idemo dalje. Netačno je i to da beogradska čaršija meni zagorčava život, mnogo je bliže (bolnoj) istini da ja njima zagorčavam život, i to s priličnim zadovoljstvom.

Netačno je i da je Konstantinović u „Palanci“ (a gde je „Filozofija“) opisao mentalitet „provinclera“ iz Bajine Bašte (ili Bele Palanke), nego upravo parohijalni mentalitet beogradskih cincarsko-kalburskih pseudoelita, koje elitizam crpu iz mesta rođenja.