Prošle nedelje čaršijsku žabokrečinu malčice je ustalasala vest da je (većina) redakcije nedeljnika NIN dala ostavku i najavila prelazak u nedeljnik, čije ime redakciji nije poznato - ili još nije saopšteno - a čiji će izdavač biti Junajted medija.
Nikola Samardžić je tim povodom lansirao sledeći zajebantski tvit: „Basara čitaniji i bitniji od NIN-a, a završio u Kuriru. Kad je sve pogrešno, sve je pogrešno.“ Tvit jeste zajebantski, ali Nikola je delimično u pravu. Nema mog romana čiji tiraž nije veći (oni prodavaniji i dva-tri puta) od tiraža NIN-a - uz napomenu da ni tiraži mojih romana nisu nešto naročito veliki - ali krivica za NIN-ove male tiraže ne pada na vrhunske novinare NIN-a, nego na euromahalske factotume koji povazdan nariču nad „gušenjem slobode štampe,“ a ne pada im na pamet da izdvoje 350 dinara i kupe NIN. Ili Vreme. Ili Danas.
Već godinama sa amvona Famoznog ukazujem na neke stvari: 1. da slobodna i nezavisna štampa (mediji uopšte) podrazumeva finansijsku samostalnost - koja bi, u slučaju dnevnih novina, bila obezbeđena tiražom od 100.000 primeraka, a u slučaju nedeljnika tiražom od šezdesetak, i 2. da dnevne novine i nedeljnici ukoliko tavore na sisama Udbe (čest slučaj), države (još češći) ili raznoraznih ujedinjenih medija (nešto ređi slučaj), mogu biti samo fanzini i propagandni leci - u boljem slučaju, obespamećeni i razulareni tabloidi - u gorem, ili Politikina Rotopalanka u najgorem slučaju.
S vremenom se u mnoštvu naših paradoksalnih posebnosti došlo i do paradoksa da u Srbiji ima podosta (odličnih) slobodnih novinara, ali da gotovo nema slobodnih čitalaca. Što se verovatno može dovesti u vezu s činjenicom da postoji mnogo opozicionih stranaka koje imaju „široku podršku“, ali koje gotovo da nemaju članova.
Bilo je predvidivo da nakon što je Ringijer Srbija poklonio NIN nekoj zaslužnoj direktorici, stvari neće dugo ići kao što su išle, sledstveno je predvidivo pre neki dan postalo očigledno, jer je neovlasnica redakcijskom kolegijumu najavila neke koncepcijske promene. Možemo samo nagađati kakve će biti, ali ako vlasnica misli da će promenom uređivačke politike namlatiti pare, grdno greši. Ne bi joj Ringijer poklonio NIN da tu ima para, a na tržištu na koje pretpostavljam da vlasnica cilja suvereno vlada Pečat Milorada „Bekrije“ Vučelića, a Vučela ne trpi konkurenciju. A ionako je izvan konkurencije.
Da li mi je žao što NIN više neće biti onaj stari? Ne. Boli me qwrz kakav će biti i da li će ga uopšte biti - koliko god nisko da padne s novom uređivačkom koncepcijom, neće mu to biti prvi, mada bi mogao biti poslednji put.
A kakav će biti novi nedeljnik u koji će preći redakcija NIN-a? Gotovo je sigurno da će biti manje-više isti kao dojučerašnji - dakle solidan - i da se neće pretvoriti u Đidov fanzin jer će ga uređivati i praviti novinari od integriteta. Kako god, s nestrpljenjem čekam prvi broj, a novovlasnici, Junajted mediji, toplo preporučujem da raspiše konkurs za redovne čitaoce.
